Dok su se sirene za vazdušnu opasnost oglašavale gotovo svake večeri, a nebo iznad Srbije parali projektili tokom NATO bombardovanje SR Jugoslavije, Beograd je 7. aprila 1999. doživeo prizor koji i danas deluje nestvarno. Na stadionu u Humskoj nije se tražilo sklonište — igrao se fudbal.
Na teren su izašli igrači FK Partizan i AEK Athens. Ali tog dana rezultat nije bio važan. Važno je bilo — doći.
Ideja je delovala kao ludost
Sve je počelo u Atini, u glavama ljudi koji su odlučili da sport ne sme da ćuti pred ratom. Inicijator je bio tadašnji moćni čovek AEK-a, Dimitris Melisanidis, uz podršku kapitena Demis Nikolaidis i kompletnog kluba.
Ideja: otići u Beograd, usred bombardovanja, i odigrati utakmicu.
U trenutku kada su avio-kompanije izbegavale region, a diplomatska upozorenja bila jasna, ova odluka delovala je gotovo nerazumno. Ipak, Grci su insistirali — žele da pošalju poruku mira i solidarnosti.
AEK je putovao kroz ratnu zonu
Putovanje AEK-a bilo je avantura na ivici mogućeg. Avionom su stigli do Budimpešte, a zatim autobusom nastavili ka Beogradu — kroz zemlju u kojoj su mostovi i putevi već bili mete.
Navijači, članovi čuvene grupe Original 21, krenuli su kopnom, prelazeći više od 1.000 kilometara. Pre polaska, morali su da potpišu izjavu da putuju na sopstveni rizik. Uključenja sa putovanja je prenosila grčka televizija.
Usput su gledali razrušene objekte i posledice bombardovanja, ali i doživeli nešto drugo — spontanu solidarnost. Na stajanjima su ih dočekivali građani Srbije sa hlebom i solju, tradicionalnim znakom dobrodošlice.
Stadion kao mesto otpora
Na stadionu Partizana okupilo se više od 15.000 ljudi. Nisu to bile obične tribine — tog dana nije bilo „nas“ i „njih“. Postojala je samo jedna poruka: „Zaustavite rat. Zaustavite bombardovanje.“
Igrači su zajedno izašli na teren noseći transparent sa tom porukom, dok je pre utakmice posađeno i drvo masline — simbol mira i prijateljstva.
Sa tribina se pevalo, skandiralo, ali ne o fudbalu — već o životu, strahu i nadi.
Humanitarni gest koji je nadmašio sport
AEK nije došao praznih ruku.
Doneli su humanitarnu pomoć — lekove, odeću i osnovne potrepštine za stanovništvo pogođeno bombardovanjem.
Još značajnije: jedna grčka televizija otkupila je prava za prenos utakmice za čak 300.000 nemačkih maraka, a sav novac usmeren je u fond za pomoć žrtvama rata.
Tako je utakmica postala više od simbolike — pretvorila se u konkretan čin pomoći.
Utakmica nije imala kraj
Fudbal se igrao, ali samo do trenutka kada je postalo jasno da je važnije ono što se dešava van igre.
U 68. minutu, navijači su utrčali na teren. Ali to nije bio incident. Utakmica se završila zagrljajem navijača i fudbalera.
Navijači Partizana i AEK-a, igrači, treneri — svi su se našli na centru terena, u jedinstvenom prizoru koji je obišao svet. Nije bilo sukoba, nije bilo nasilja. Samo emocija.
Utakmica je prekinuta. I niko zbog toga nije žalio.
Golovi su pali u drugi plan
Rezultat i strelci ostali su u senci događaja. Ono što se pamti nije ko je dao gol, već ko je imao hrabrosti da dođe. Ipak je ostalo zabeleženo da je za Partizan bio strelac tada mladi Mateja Kežman, a za atinski AEK bio je to Vasilis Tsiartas.
Postoji priča da je kapiten AEK-a Demis Nikolaidis zamolio saigrače da ne igraju “pravi fudbal”, već da utakmica bude simbolična, bez takmičarskog naboja.
Pre utakmice posađena je maslina u krugu stadiona Partizana — kao trajni simbol grčko-srpskog prijateljstva.Grupa navijača AEK-a pod nazivom “Original 21” ušla je na stadion zajedno sa domaćim navijačima, bez ikakvih incidenata — što je izuzetno retko u fudbalu. Grčki navijači nosili su srpske zastave.
Sudija nije svirao kraj u standardnom smislu — meč je praktično “nestao” u zagrljaju ljudi na terenu.
U istorijskim zapisima, ovaj meč se retko posmatra kroz statistiku. On pripada nekoj drugoj kategoriji — onoj u kojoj sport prestaje da bude igra i postaje poruka.
Dan kada je fudbal bio veći od rata
Godinama kasnije, u AEK-u će reći da je to bila najvažnija utakmica u istoriji kluba.
Ne zbog trofeja. Ne zbog rezultata. Već zbog odluke da se podrži bratski narod pod bombama.
Nažalost, na travi partizanovog stadiona u Humskoj, tog 7. aprila 1999. godine, fudbal nije pobedio rat.
Ali mu je, makar na kratko stao na put.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
