Kada su studenti posle protesta na Slaviji pokrenuli prijave za obuku članova birački odbori i posmatrača, tema je na prvi pogled delovala gotovo administrativno. Nije bilo velikih parola, dramatičnih govora ni vizuelne energije kakvu proizvode masovni protesti. Samo formulari, smene i zapisnici, i poziv ljudima da provedu izborni dan u sastavu birački odbori po školama, mesnim zajednicama i sportskim halama širom Srbije.
Iza te proceduralne slike krije se jednostavna politička računica: više od 8.000 biračkih mesta i najmanje 16.000 ljudi koji bi morali da budu raspoređeni u birački odbori ako svaka lista želi da ima kontrolu nad tokom glasanja od početka do kraja.
Ali upravo u toj birokratskoj tišini nalazi se možda najpreciznija slika političke krize u kojoj se Srbija danas nalazi.
Jer u zemljama sa stabilnim institucijama birački odbori uglavnom su tehnički detalj izbornog procesa. U Srbiji su postali mesto dubokog političkog nepoverenja. Gotovo da više nema izbora čiji rezultat deo javnosti neće osporavati, ali se istovremeno mnogo manje govori o tome kako zapravo izgleda kontrola više od osam hiljada biračkih mesta i koliko ljudi, organizacije i discipline zahteva ozbiljna izborna infrastruktura.
Na prethodnim parlamentarnim izborima u Srbiji postojalo je 8.273 biračka mesta. To praktično znači da je za ozbiljnu kontrolu procesa potrebno najmanje 16.000 obučenih ljudi — pod pretpostavkom da svaka lista želi makar po jednog svog predstavnika tokom čitavog dana glasanja.
To nije broj simpatizera za društvene mreže niti ljudi spremnih da dođu na protest nekoliko sati. To je broj ljudi koji moraju da poznaju procedure, zapisnike, pravila glasanja, način rada biračkog odbora i da ostanu koncentrisani od ranog jutra do kasno u noć, često u sredinama u kojima svi međusobno poznaju jedni druge i gde politički pritisak nema spektakularan oblik, već oblik lokalnih odnosa, tišine i prećutnih dogovora.
Upravo tu počinje razlika između političke energije i političke organizacije.
Srpska opozicija poslednjih godina često je uspevala da proizvede atmosferu nezadovoljstva, velike proteste i snažnu retoriku, ali mnogo ređe ozbiljnu infrastrukturu na terenu. Nasuprot tome, vlast Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka nisu dominantni samo zbog medijske kontrole ili rejtinga, već zbog lokalne mreže koja funkcioniše duboko unutar administrativne i političke svakodnevice Srbije.
U mnogim manjim mestima opozicione stranke danas praktično više nemaju ozbiljne odbore, ljude ni logistiku. Upravo zato opozicija često na nacionalnom nivou deluje glasnije nego što je organizaciono snažna na samom terenu.
I zato pitanje biračkih odbora više nije tehničko pitanje demokratije. Ono je postalo pitanje političke moći.
Kako objašnjava direktorka CRTA Vukosava Crnjanski, birački odbori nisu “kontrolori”, kako ih javnost često naziva, već organi odgovorni za zakonitost čitavog procesa glasanja. Njihov posao daleko je širi od pukog nadgledanja kutija i listića. Oni proveravaju birače, vode birački spisak, odlučuju o glasanju van biračkog mesta, sastavljaju zapisnike i odgovorni su za regularnost kompletnog procesa.
Istovremeno, članovi biračkih odbora snose i krivičnu odgovornost ukoliko dođe do ozbiljnih nepravilnosti ili falsifikovanja rezultata.
To je važan detalj jer se u javnosti često stvara utisak da se izborna manipulacija događa kroz spektakularne i lako vidljive krađe. U praksi je proces mnogo banalniji i zato često teže dokaziv. Problem neretko nastaje kroz proceduralne propuste, pogrešno popunjene zapisnike, slabo obučene članove odbora ili kroz situacije u kojima svi prisutni prećutno pristanu da “zažmure” na nešto kako se ne bi komplikovao proces.
Zato je slučaj iz Mionice, u kojem je članica biračkog odbora osuđena zbog falsifikovanja rezultata, postao mnogo značajniji nego što je delovalo u trenutku kada se dogodio. Ne samo zbog same presude, već zato što je pokazao da izborni proces može biti kontrolisan jedino ukoliko postoje ljudi unutar sistema koji su dovoljno obučeni i spremni da reaguju.
Upravo tu dolazi do još jedne važne razlike koju deo javnosti često ne razume — razlike između članova biračkih odbora i posmatrača.
Posmatrači, poput onih koje godinama angažuje CRTA, nemaju pravo da intervenišu u radu biračkog odbora. Njihov zadatak je da posmatraju, beleže i procenjuju regularnost procesa u interesu javnosti. Članovi biračkih odbora, međutim, imaju stvarnu proceduralnu moć na biračkom mestu. Oni mogu da spreče nepravilnost — ili da je ignorišu.
Zbog toga studentski poziv za obuku ne predstavlja samo još jednu aktivističku kampanju. On možda prvi put posle mnogo godina otvara pitanje koje je srpska opoziciona scena dugo pokušavala da zaobiđe: kako se političko nezadovoljstvo prevodi u sistemsku organizaciju.
Protest može da traje nekoliko sati. Politička infrastruktura traje godinama.
Na protest možete doći spontano, vođeni emocijom ili osećajem zajedništva. U biračkom odboru sedite petnaest sati pokušavajući da ostanete koncentrisani nad procedurama koje deluju dosadno upravo zato što od njih zavisi legitimitet čitavog procesa.
Zato poziv studenata možda govori o nečemu mnogo dubljem od samih izbora. Ne o tome da li će izbori biti održani u septembru, novembru ili 2028. godine, već o tome da je deo društva možda prvi put ozbiljno počeo da razume gde se zapravo nalazi stvarna infrastruktura političke moći u Srbiji.
Ne na binama. Ne na društvenim mrežama. Već u hiljadama učionica i biračkih mesta na kojima neko mora da ostane budan do kraja brojanja glasova.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
