Vest da je preminuo Dragoljub Mićunović zatvorila je jedno od najdužih i najdramatičnijih političkih poglavlja moderne Srbije. Filozof, disident, profesor i jedan od obnovitelja višestranačja, Mićunović je tokom gotovo celog života bio prisutan u ključnim političkim i društvenim lomovima zemlje.
Rođen 1930. godine u Merdaru kod Kuršumlije, detinjstvo i mladost proveo je u vremenu ratova, promena država i ideologija koje su obeležile 20. vek. Kasnije je govorio da je do svoje osamnaeste godine „iskusio gotovo sve tekovine groznog veka“, od rata i izbeglištva do političkog progona i zatvora.
Njegov životni put rano je obeležio sukob sa sistemom kome je i sam pripadao. Kao mladi komunista završio je na Golom otoku posle sukoba Informbiroa i tadašnjeg jugoslovenskog rukovodstva sa Staljinom. U logoru je proveo gotovo dve godine, bez suđenja, iskustvo koje će kasnije često pominjati kao trenutak kada je zauvek izgubio veru u represivnu politiku i jednoumlje.
„Kad sam došao na studije u Beograd bio sam star bar 200 godina“, govorio je Mićunović opisujući teret iskustava koje je nosio još kao mladić.
Po završetku studija filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor i univerzitetski asistent, da bi šezdesetih godina postao deo intelektualnog kruga koji će imati važnu ulogu tokom studentskih demonstracija 1968. godine. Podržao je studentsku pobunu protiv privilegovane „crvene buržoazije“, zbog čega je ponovo bio hapšen.
Za Mićunovića pobuna nikada nije bila samo politička parola. Govorio je da ljudi imaju potrebu da se pobune protiv onoga što smatraju nepravednim i ponižavajućim, a upravo je iskustvo Golog otoka, kako je tvrdio, oblikovalo njegov odnos prema slobodi i autoritetu.
Sedamdesetih godina udaljen je sa Filozofskog fakulteta zbog političke nepodobnosti zajedno sa grupom profesora koji su smatrani kritičarima tadašnjeg sistema. Deo vremena proveo je u Nemačkoj, a po povratku u Jugoslaviju uključio se u aktivnosti za zaštitu slobode mišljenja i izražavanja.
Krajem osamdesetih postao je jedan od osnivača obnovljene Demokratska stranka i njen prvi predsednik. Bio je među ljudima koji su u Srbiju vraćali višestranački politički život posle decenija jednopartijskog sistema.
Tokom devedesetih i kasnije ostao je jedna od prepoznatljivih figura demokratske opozicije. Učestvovao je u stvaranju opozicionih saveza protiv režima Slobodan Milošević, podržao formiranje DOS-a i bio deo političkih promena 2000. godine.
Savremenici su ga često opisivali kao čoveka dijaloga i političkog pomirenja. Ostalo je zapamćeno da je pokušavao da miri zaraćene struje unutar demokratskog bloka, od sukoba između Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica do kasnijih nesuglasica unutar Demokratske stranke.
Za sebe je govorio da je „filozof po obrazovanju, a političar po sili života“. Upravo ta rečenica možda najbolje opisuje čoveka koji je kroz gotovo ceo vek prolazio kroz ratove, ideologije, zatvore, studentske pobune i višestranačku politiku, ostajući do kraja jedna od simboličkih figura demokratske Srbije.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
