Legendarni košarkaški trener Duško Vujošević preminuo je danas u Beogradu u 68. godini, ostavljajući za sobom jedno od najprepoznatljivijih trenerskih nasleđa na prostoru bivše Jugoslavije. Bio je više od sportskog stručnjaka — za jedne simbol Partizana i pobedničke košarke, za druge kontroverzna figura koja je u sport unosila emociju, politiku i filozofiju života.
Vujošević je kroz decenije trenerskog rada gradio specifičan odnos prema igri, igračima i društvu. Košarku je posmatrao kao prostor formiranja karaktera, često ističući da je njegov cilj bio da stvara ljude jednako koliko i igrače. „Uglavnom kao uspešan“, govorio je kada je sabirao svoj uticaj na mlade košarkaše, dodajući da su najveći izazovi dolazili van terena — kroz slavu, pritiske i život posle karijere.
U njegovom sistemu, disciplina nije bila samo sportska, već i životna kategorija. Igrači su, kako su kasnije svedočili, bili podsticani da čitaju, da razvijaju širinu i van sporta, što je u tadašnjem profesionalnom sportu na ovim prostorima bilo gotovo neobično. „Ja sam pokušavao na neki način od njih da pravim elitu“, govorio je Vujošević, svestan da takav pristup ne daje uvek rezultate, ali ostavlja trag.
Njegova karijera bila je duboko vezana za Partizan, klub u kojem je stvorio najveće uspehe, ali i najveće tenzije. U javnim istupima često je naglašavao da je problem video u sistemu, ne samo u sportu. Tvrdio je da je klub bio finansijski i institucionalno neravnopravno tretiran, zbog čega je, kako je govorio, bio primoran da se bori i van parketa.
„Rađena je ozbiljna opstrukcija“, govorio je u jednom od svojih ranijih intervjua, objašnjavajući da je javno istupanje o problemima Partizana dovelo do njegovog političkog i profesionalnog distanciranja od domaće scene.
Iako duboko vezan za Beograd i Partizan, često je isticao da se bolje razumeo sa prostorom bivše Jugoslavije nego sa sistemima pojedinačnih država koje su nastale nakon njenog raspada. Jugoslaviju je smatrao projektom koji je, kako je govorio, imao potencijal „maksimalnog minimuma za veliki svet“, a njen raspad „najvećom tragedijom svog života“.
U tom širem kontekstu, njegov rad u Bosni i Hercegovini i drugim sredinama bivše Jugoslavije video je kao prirodan nastavak svoje trenerske filozofije. „Ja jesam neka vrsta endemske biljke koja je vezana za ove krajeve“, isticao je, objašnjavajući da mu je zajednički jezik bio ključan za komunikaciju, ali i za emotivni odnos sa igračima.
Vujošević je bio i retka pojava u savremenom sportu — trener koji je otvoreno ulazio u društvene i političke teme, ne iz pozicije neutralnog posmatrača, već iz ličnog uverenja. U kasnijim godinama govorio je i o političkom iskustvu, kandidaturama i učešću u javnom životu, ističući da je to za njega bio „građanski gest, čast i obaveza“.
U jednoj od svojih najcitiranijih rečenica, sažeto je opisao emociju koju je vezivao za Partizan i svoj životni rad: „U Partizanu sam proživeo nešto što neko ne doživi za pet života.“
Bio je trener koji je izazivao krajnosti — od obožavanja do osporavanja — ali gotovo nikada ravnodušnost. Njegov Partizan bio je više od tima; bio je sistem vrednosti, emotivni projekat i, za mnoge, simbol borbe slabijeg protiv jačeg.
Kako je i sam govorio, dobri treneri su „retke ptice“. A Duško Vujošević je, upravo kao takva retka ptica, odleteo — ostavljajući iza sebe nasleđe koje će se dugo prepričavati u košarkaškim halama, ali i van njih.
Naslovnica
Foto: YouTube printsreen
