Crvena zvezda je osvojila deset uzastopnih titula prvaka Srbije. U istom periodu obezbedila je i kontinuirano učešće u grupnim fazama UEFA takmičenja, što joj je donelo stabilne prihode i dodatno učvrstilo poziciju na domaćem tržištu. Izjava generalnog direktora Zvezdan Terzić da bi „druge klubove trebalo da bude stid od koga ispadaju u Evropi“ otvorila je staru temu – ne toliko o rezultatima, koliko o uslovima u kojima su ti rezultati ostvareni.
Na prvi pogled, reč je o modelu sportskog uspeha. Međutim, pitanje koje se sve češće postavlja jeste: da li je ta dominacija isključivo rezultat sportskog menadžmenta ili šireg političkog sistema u kojem klub funkcioniše.
Finansijska asimetrija u domaćoj ligi
Srpski fudbal već godinama karakteriše izražena neravnoteža između dva najveća kluba i ostatka lige. Ipak, u poslednjoj deceniji razlika između Crvene zvezde i svih ostalih klubova dodatno se produbila.
Crvena zvezda je, zahvaljujući plasmanima u evropska takmičenja, obezbedila višemilionske prihode u evrima, što joj omogućava kontinuitet u dovođenju i prodaji igrača. Taj ciklus – Evropa, novac, bolji tim – postao je samoodrživ.
Sa druge strane, klubovi poput FK Partizan suočavaju se sa finansijskim problemima, decenijski lošim menadžmentom koji je postavila vlast i znatno slabijim rezultatima na međunarodnoj sceni.
U takvim okolnostima, domaće prvenstvo sve više liči na zatvoren krug u kojem jedan klub ima sistemsku prednost i sve je potređeno samo tome.
Uloga države i političkog konteksta
U javnosti se godinama vodi polemika o odnosu države prema sportskim klubovima. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić više puta je govorio o značaju ulaganja u sport, dok su finansijski tokovi ka najvećim klubovima često predmet političkih rasprava.
Zvanično, Crvena zvezda negira da dobija direktnu finansijsku podršku države. Međutim, kritičari ukazuju na širi okvir – od sponzorskih ugovora sa velikim kompanijama, preko institucionalne podrške, do opšteg političkog ambijenta u kojem klub funkcioniše.
Takav kontekst, čak i bez direktnih uplata iz budžeta, može značajno uticati na tržišnu poziciju jednog kluba.
Evropski rezultati kao argument – i kontraargument
Terzićev ključni argument zasniva se na evropskim rezultatima: kontinuitet u UEFA takmičenjima, rast koeficijenta i prihodi iz inostranstva.
To jeste relevantan pokazatelj. Međutim, postavlja se pitanje uzročno-posledične veze: da li je Zvezda uspešna u Evropi zato što je dominantna u Srbiji – ili je dominantna u Srbiji zato što ima finansijsku stabilnost koju drugi nemaju?
U praksi, ova dva procesa se međusobno hrane.
Struktura domaćeg takmičenja
Dodatni problem predstavlja kvalitet same lige. Slabija konkurencija otežava realnu procenu snage klubova, dok istovremeno lideru omogućava da bez većih potresa održava kontinuitet rezultata.
U takvom sistemu, deset uzastopnih titula može biti istovremeno i dokaz stabilnosti – i indikator nedostatka konkurencije i zapravo slabosti koja dodatno urušava srpski fudbal.
Između rezultata i percepcije
Nesporno je da je Crvena zvezda u poslednjih deset godina organizaciono i takmičarski napredovala, ali način na koji je ta dominacija ostvarena ostaje predmet javne debate. Nije u pitanju kvalitet sportskog menadžmenta rehabilitovanog Zvezdana Terzića kao bivšeg lica sa poternice.
Upravo zbog toga, nejgove izjave koje odgovornost prebacuju isključivo na druge klubove deluju pojednostavljeno i bahato. Jer pitanje nije samo zašto drugi ne mogu da prate Zvezdu – već i u kakvim uslovima pokušavaju.
Srpski fudbal danas funkcioniše kao kulisa za titule Crvene zvezde. U takvom okruženju, dominacija jednog tima može biti i posledica kvaliteta – i posledica sistema.
A bez ozbiljne konkurencije, svaka dominacija vremenom prestaje da bude mera snage i postaje nova norma koja ne služi ničemu.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
