Na obali Dunava, u istočnoj Srbiji, jedno selo živi u neizvesnosti koja ne dolazi ni iz rata ni iz prirodne katastrofe, već iz državnih planova. Dubravica, selo sa oko 800 stanovnika, mogla bi u narednim godinama da nestane – ne spontano, već planski, zbog širenja rudnika uglja.
Državno preduzeće Elektroprivreda Srbije planira otvaranje novog površinskog kopa „Zapadni Kostolac“, što podrazumeva i potpuno izmeštanje sela. Početak eksploatacije predviđen je za 2031. godinu, a projekat vredan oko 350 miliona evra trebalo bi da postane ključni izvor uglja za domaće termoelektrane.
I tu počinje paradoks.
Srbija se, kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, obavezala da do 2050. godine postepeno izađe iz upotrebe uglja. Ipak, danas se oko 70 odsto električne energije i dalje dobija upravo iz ovog energenta. Iz EPS-a poručuju da bez novih rudnika nema stabilnog snabdevanja – postojeće rezerve, tvrde, nisu dovoljne ni za narednu deceniju.
Za meštane Dubravice, međutim, to nije pitanje energetske strategije, već opstanka.
„Strašno je da moramo da napustimo mesto gde smo rođeni i da izbrišemo svaki trag svog postojanja“, kaže jedan od stanovnika čija porodica generacijama živi u selu. U Dubravici se ne gubi samo adresa – gube se kuće koje su gradili dedovi, voćnjaci koji su hranili porodice i osećaj pripadnosti koji se ne može nadoknaditi novcem.
Prema zvaničnim podacima, više od 60 odsto teritorije sela čini poljoprivredno zemljište, dok šume zauzimaju dodatnih 17 procenata. Upravo to zabrinjava ekološke organizacije. One upozoravaju da se ne gubi samo jedno selo, već čitav lokalni ekosistem i proizvodni potencijal.
„Ovo je direktno suprotno obavezama dekarbonizacije, ali i ekonomski problem. Uvođenje ugljeničkih taksi već menja pravila igre“, upozoravaju iz Centra za ekologiju i održivi razvoj.
Od 2026. godine, kompanije iz Srbije koje izvoze u EU suočavaju se sa dodatnim troškovima zbog emisije štetnih gasova. To pogađa i elektroenergetski sektor, koji je i dalje dominantno zasnovan na uglju.
Istovremeno, planovi o preseljenju sela ostaju nejasni. Iako su meštanima ponuđene dve opcije – individualna novčana nadoknada ili kolektivno preseljenje u novo naselje – odziv na ankete bio je slab. Tek petina vlasnika učestvovala je u istraživanju, što govori o nepoverenju i nedostatku informacija.
„Drže nas u vakuumu. Ne znamo da li da obnavljamo kuće ili da čekamo da ih sruše“, kaže jedan od meštana koji odbija da učestvuje u procesu.
Iskustva iz drugih rudarskih područja dodatno pojačavaju strahove. U selima u blizini postojećih kopova već su zabeležene pukotine na kućama, zagađenje vazduha i problemi sa podzemnim vodama. Stručnjaci upozoravaju da uticaj rudnika ne staje na granicama eksploatacije – širi se kilometrima kroz prašinu, buku i promene u zemljištu.
Posebno je sporno pitanje rekultivacije – vraćanja zemljišta u prvobitno stanje nakon završetka eksploatacije. Iako EPS tvrdi da su takve mere planirane, kritičari ukazuju da u praksi takvi projekti u Srbiji retko daju obećane rezultate.
U širem kontekstu, Dubravica nije izolovan slučaj. Pre samo dve godine otvoren je novi blok termoelektrane u Kostolcu, uprkos sve glasnijim pozivima na napuštanje uglja. Taj projekat, realizovan uz kineski kredit bez javnog tendera, vlasti su označile kao ključan za energetsku stabilnost zemlje.
Evropska unija, s druge strane, ubrzano smanjuje upotrebu uglja – danas je potrošnja na oko trećini nivoa iz 2010. godine. Srbija se tako nalazi između dva pravca: jednog koji vodi ka zelenoj tranziciji i drugog koji produžava zavisnost od fosilnih goriva.
A između ta dva pravca – nalazi se jedno selo.
Dubravica danas nije samo geografska tačka na mapi, već simbol dileme koja će definisati naredne decenije: da li će Srbija zaista napustiti ugalj ili će ga, uprkos svemu, još dugo kopati – čak i po cenu da sela nestaju.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
