Prošle nedelje u Beogradu je Aleksandar Vučić primio suprugu ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog. Olena Zelenski je izrazila, u svoje ime i u ime ministra spoljnih poslova Ukrajine Dmitra Kulebe, zahvalnost predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću na podršci i humanitarnoj pomoći Ukrajini.
U decembru je izlaznost u Beogradu bila 58,4 odsto. Sad Vučiću treba samo da prebaci 50 odsto, a to mu nije teško, što bi rekao narod, da namikari.
Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od temeljnih principa Vučićeve tehnologije vlasti funkcioniše kao singerica. Kao što nakon nekog Vučićevog otvorenijeg ustupka ili kompromisa u odnosu na „kolektivni Zapad“ na scenu odmah sutradan, već u jutarnjim programima nacionalnih TV frekvencija, stupaju antizapadni ideolozi režima (koji je, inače, na evropskom putu) da izvrše kontrolu i saniranje štete, a pored onih tipa Šešelj, Bokan, Ljubiša Ristić, još ponekog od (naj)bitnijih i plejade nebitnih koji najavljuju rađanje vrlog novog sveta i mesta srpstva u njemu, zna se desiti da Vučić primi i ruskog ambasadora Bocan-Harčenka, gde bi se naglasio značaj dobrih srpsko-ruskih odnosa, a sve na tragu Vučićeve zavetne rečenice iz 2019. nakon jedne špijunske afere u koju su bili involvirani i Rusi: „Nikad više četr’es osma.“
Tako i sad, čim je otišao brat Si Đinping i nakon dočeka dostojnog kulta ličnosti kineskog doživotnog predsednika, i čim je izaslanik Sjedinjenih Američkih Država za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar rekao brzopleto da je poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Srbiji „tempirana da poveća tenzije između Srbije i ostatka zapadne zajednice“, došao je Dan pobede – 9. maj i sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa pokazao je svoju vitalnost.
Klatno je donekle vraćeno: Eskobara je prilično razvodnio i relativizovao ambasador njegove države i mnogo iskusniji političar Kristofer Hil, na upriličenom sastanku sa novim šefom srpske diplomatije. Jačanje saradnje sa SAD je među prioritetima spoljne politike Srbije, naglasio je Marko Đurić, verovatno u tom trenutku ne razmišljajući da li se to dopada glavnim Vučićevim ideolozima i njegovim kolegama iz Vučevićeve vlade – Aleksandru Vulinu i Nenadu Popoviću, odnosno koleginici Milici Đurđević Stamenkovski, kojima verovatno jačanje saradnje sa SAD dok ove ne ispoštuju naše crvene linije nije prioritet (kad bi se oni pitali) iako je u ekspozeu Miloš Vučević biranim rečima afirmativno govorio o odnosima Srbije i SAD.
Kinezi mogu biti zadovoljni jer je značajno unapređenje srpsko-američkih odnosa direktan odraz, kako je naglašeno, osnažene globalne pozicije Srbije – najpre kao lidera u Regionu, a zatim i kao partnera od poverenja u međunarodnoj sferi. A to bez Kine ne bi bilo baš tako moguće. Kao što je i Mađarska kao članica EU Pekingu bitnija od Srbije koja to nije.
Izvor: Nedeljnik / Zoran Panović
Foto: Betafoto / Miloš Miškov
