Četiri godine od kako je počeo rat u Ukrajini, mnogi ljudi koji žive pod stalnim granatiranjem svedoče o emocijama koje deluju kontradiktorno: strah i uzbuđenje, panika i neobjašnjiva energija, zebnja i – nalet snage.
„Svesna sam da su eksplozije opasne i strašne, ali u telu imam potrebu da ih ponovo osetim“, priznaje dvadesetsedmogodišnja stanovnica Kijeva. Njeno iskustvo nije usamljeno. Na društvenim mrežama, stotine ljudi reagovalo je na tekstove psihologa koji su pokušali da objasne fenomen koji se sve češće naziva – adrenalinska zavisnost.
Ali da li je moguće da život u ratnoj zoni proizvede potrebu za adrenalinom?
Stalno iščekivanje
Za mnoge građane velikih ukrajinskih gradova, sirene su postale deo svakodnevice. Neki su oguglali na upozorenja, ali ne i na eksplozije.
Jedna mlada žena opisuje stanje „neprestanog iščekivanja“. Dok sirene doživljava gotovo rutinski, detonacije u njoj bude snažnu fizičku reakciju – ubrzan puls, fokus, nalet energije. Kao da se telo uključuje u poseban režim rada.
Tokom trudnoće, kaže, taj osećaj je nestao. Instinkt zaštite nadvladao je potrebu za uzbuđenjem. Strah je postao dominantan, a maštanja o „bezbednoj drami“ zamenila je briga za dete.
Psiholozi objašnjavaju da u dugotrajnom stresu organizam luči velike količine kortizola i adrenalina. Istovremeno, smanjuje se efekat dopamina – hormona zadovoljstva. Ono što je ranije donosilo radost više nema isti intenzitet. Tada ekstremni podražaji, poput eksplozija, postaju jedini okidač snažne reakcije nervnog sistema.
Nije mazohizam – već mehanizam prilagođavanja
Stručnjaci naglašavaju: ovo nije mentalna bolest, niti uživanje u patnji. Pre bi se moglo govoriti o mehanizmu prilagođavanja.
Kada se živi pod konstantnom pretnjom, telo ostaje u visokom stepenu pripravnosti. U takvom stanju, eksplozija ne mora nužno da izazove paniku – kod nekih ljudi ona donosi osećaj jasnoće i koncentracije. Sve sporedno nestaje. Ostaje samo jedan zadatak: preživeti.
Zanimljivo je da su pojedini ljudi sa ranijim anksioznim poremećajima na početku rata reagovali smirenije od drugih. Dok su mnogi paničili, oni su racionalno pakovali stvari i organizovali evakuaciju. Njihov organizam je već bio naviknut na povišen nivo unutrašnje napetosti.
Da li je to isto što i posttraumatski stres?
Važno je razlikovati ovaj fenomen od PTSP-a. Posttraumatski stresni poremećaj podrazumeva konkretan traumatski događaj, uz naknadne flešbekove, intruzivne misli, intenzivnu anksioznost i izbegavanje podsetnika na traumu.
Adrenalinska „zavisnost“, kako je nazivaju, više liči na poremećaj prilagođavanja – odgovor psihe na dugotrajno izlaganje opasnosti. To ne znači da je bezazlena, ali ne mora automatski voditi u ozbiljan psihički poremećaj.
„Nedostajalo mi je“
Neki ljudi priznaju da su, po završetku borbi u njihovim mestima, osetili prazninu. Jedan stanovnik predgrađa Kijeva ostao je u stanu dok su se oko njega vodile artiljerijske borbe. Posmatrao je noćno nebo, slušao detonacije, kuvao kafu i gledao dim u daljini.
Kada su se ruske snage povukle iz tog dela Kijev, uhvatio je sebe kako misli: „Nedostaje mi ovo.“
To osećanje, kaže, trajalo je kratko. Već posle dve nedelje, normalnost je počela da zamenjuje ratnu hiperbudnost.
Šta ostaje posle rata?
Najveće pitanje tek dolazi: kakve će posledice ostaviti dugotrajni život u stresu?
Psihijatri upozoravaju na anhedoniju – nemogućnost da se oseti zadovoljstvo u stvarima koje su nekada donosile radost. U takvom stanju, ljudi mogu tražiti snažnije podražaje: konflikte, rizična ponašanja, alkohol ili druge oblike stimulacije.
Ipak, stručnjaci ostaju oprezni sa prognozama. Ljudska psiha je izuzetno prilagodljiva. Kao što se navikne na rat, može se ponovo navići i na mir.
Možda je upravo to najvažnija poruka: ono što danas deluje kao paradoks – strah pomešan sa uzbuđenjem – nije dokaz moralne izopačenosti, već složen odgovor organizma na ekstremne okolnosti.
Rat menja ljude. Ali ne mora zauvek.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
