Kina je učinila da se na ivici pustinje Taklamakan, gde se dine decenijama pomeraju kao sporo more peska, danas proteže jedan od najvećih zelenih pojaseva na svetu. Nastajao je 46 godina i prostire se na više od 3.000 kilometara, kao pokušaj da se zaustavi širenje pustinja u severnoj Kini.
Kada je projekat pošumljavanja zamišljen krajem sedamdesetih godina, cilj je bio relativno jasan: zaustaviti dezertifikaciju i stabilizovati zemljište. Danas, međutim, nakon što je zasađeno oko 78 milijardi stabala, naučnici postavljaju drugo, znatno složenije pitanje — da li je ova intervencija počela da menja i samu raspodelu vode nad Kinom.
Program je u međuvremenu postao jedan od najvećih ekoloških poduhvata u istoriji. Šumski pokrivač zemlje porastao je sa oko deset odsto sredinom prošlog veka na približno četvrtinu teritorije danas. Na terenu su efekti bili vidljivi: manje peščanih oluja, stabilizovane dine i značajno smanjenje erozije tla. Ali iza tih vidljivih uspeha počinje da se pojavljuje složenija klimatska slika.
Nekoliko novijih studija ukazuje da masovno pošumljavanje ne utiče samo na tlo, već i na atmosferu iznad njega. Drveće kroz proces evapotranspiracije iz tla povlači velike količine vode i ispušta je u atmosferu. Kada se to dešava na razmeri čitavih regiona, ta vlaga ne ostaje lokalna, već postaje deo većih atmosferskih tokova.
Analize klimatskih promena između 2001. i 2020. godine pokazuju da su promene u vegetaciji u severnoj i istočnoj Kini dovele do smanjenja lokalne dostupnosti vode. Vlaga nije nestala iz sistema, već je preusmerena. Atmosferski obrasci su deo te vlage transportovali ka višim predelima, posebno ka Tibetanska visoravan, koja je u tom procesu dobila više padavina nego ranije.
Ono što ovaj nalaz čini posebno značajnim jeste činjenica da se ne radi o jednostavnom lokalnom efektu. Promene su zabeležene u regionima koji zajedno pokrivaju većinu teritorije Kine. U nekim oblastima došlo je do povećanja padavina, ali u ključnim poljoprivrednim zonama severa ukupna raspoloživost vode ipak je opala. Drugim rečima, sistem nije izgubio vodu, već je ona promenila pravac kretanja.
Upravo tu nastaje jedan od najvećih paradoksa ovog projekta. Drveće koje je zasađeno da stabilizuje sušne i polusušne regione troši značajne količine vode iz tla. Deo te vode vraća se u atmosferu, ali ne nužno tamo gde je najpotrebnija za poljoprivredu i lokalne ekosisteme. U nekim slučajevima, nova vegetacija ima veće potrebe za vodom nego prirodni travnjaci koje je zamenila, što dodatno opterećuje već ograničene resurse.
Situacija je posebno osetljiva na severu Kine, gde živi gotovo polovina stanovništva zemlje i gde se nalazi veliki deo obradivih površina, dok je dostupnost vode relativno niska u poređenju sa ostatkom teritorije. To znači da i male promene u hidrološkom balansu mogu imati dugoročne posledice po poljoprivredu i snabdevanje.
Dodatnu dimenziju celoj priči donose i satelitska istraživanja objavljena početkom 2026. godine. Ona pokazuju da su ozelenjeni rubovi pustinje Taklamakan postali neto ponori ugljenika, što znači da sada apsorbuju više ugljen-dioksida nego što ga emituju. Time je jedan ekstremno sušni pejzaž po prvi put postao aktivni deo globalnog sistema apsorpcije ugljenika.
Na prvi pogled, to predstavlja klimatski uspeh. Ali u kombinaciji sa promenama u raspodeli vode, slika postaje manje jednostavna. Projekat koji je trebalo da reši jedan ekološki problem istovremeno otvara drugo pitanje, ono koje se tiče ravnoteže između ugljenika, vode i dugoročne održivosti ekosistema.
U tom smislu, kineski megaprojekat pošumljavanja sve više izgleda kao realni eksperiment na skali kontinenta. On pokazuje da se klimatske intervencije ne završavaju na granici jednog cilja. One se šire kroz povezane sisteme, gde promena u jednom segmentu može da izazove posledice u drugom, često udaljenom i neočekivanom.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
