Istraživanje koje je sproveo BIRN pokazuje da je u proteklih pet godina više od hiljadu uređaja za video i audio nadzor instalirano širom zemlje. Reč je o sofisticiranoj opremi: kamerama sa mogućnošću prepoznavanja lica i registarskih tablica, analize ponašanja, uređajima sa ugrađenim mikrofonima, kao i dronovima sa višestrukim zumom i termalnim snimanjem.
U Srbiji se poslednjih godina tiho, ali sistematski širi mreža kamera i drugih sistema za nadzor. Škole, bolnice, železničke stanice, gradski parkovi, javna preduzeća – gotovo da nema segmenta javnog prostora u kojem danas ne postoji neki oblik video, a sve češće i audio nadzora.
Podaci su prikupljeni analizom javno dostupne dokumentacije o nabavkama, a rezultati ukazuju na to da se nadzorna infrastruktura širi brže nego što se o njoj javno raspravlja.
Ko sve snima – i šta se zapravo snima?
Video-nadzor je već odavno postao uobičajen. Međutim, ono što izaziva dodatnu zabrinutost jeste činjenica da mnoge kamere ne beleže samo sliku, već i zvuk.
Primer koji je uzburkao javnost odnosi se na gradski prevoz u Beogradu. Nakon medijskih izveštaja da pojedini autobusi poseduju audio-nadzor, reagovao je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i pokrenuo inspekcijski nadzor. U pojedinim vozilima pojavile su se nalepnice koje upozoravaju na audio snimanje, što je otvorilo pitanje: da li građani znaju kada i gde se njihov glas beleži?
Prema istraživanju, kamere sa mogućnošću snimanja zvuka instalirane su na različitim lokacijama – od železničkih stanica do zdravstvenih ustanova i škola. Među navedenim institucijama je i Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, kao i pojedine obrazovne ustanove i javni prostori.
Stručnjaci upozoravaju da mikrofon suštinski menja prirodu nadzora. Dok klasična kamera „posmatra“, audio-komponenta zadire u sadržaj komunikacije. Time se, kažu, značajno širi obim obrade podataka – od praćenja kretanja do prikupljanja izgovorenih reči.
BIRN: Bez posebnog zakona, sa sve više tehnologije
Srbija trenutno nema poseban zakon koji bi detaljno regulisao biometrijski i audio-video nadzor u javnim institucijama van policijskog sistema. Pokušaji da se uvede jasniji pravni okvir za masovno prepoznavanje lica povučeni su nakon reakcija stručne javnosti i organizacija civilnog društva.
Istovremeno, nabavka naprednih sistema se nastavlja. Kamere sa analitikom, softveri za identifikaciju i sistemi za praćenje kretanja ljudi i vozila postaju deo svakodnevice – često bez jasnih i nezavisnih mehanizama kontrole njihove primene.
Posebno je osetljivo pitanje nadzora na radnim mestima. U pojedinim javnim preduzećima zaposleni rade pod stalnim audio i video nadzorom, što, prema navodima sindikalnih predstavnika, utiče na osećaj pritiska i kontrole. Poslodavci, s druge strane, ističu da se snimci koriste samo u slučaju sumnje na zloupotrebe ili pritužbe korisnika usluga.
BIRN: Između bezbednosti i „socijalnog sortiranja“
Tehnologija nadzora ima nesumnjivu bezbednosnu svrhu: može pomoći u rasvetljavanju krivičnih dela, zaštiti imovine i bezbednosti građana. Međutim, pitanje koje se sve češće postavlja jeste – gde je granica?
Stručnjaci za privatnost upozoravaju na fenomen tzv. „socijalnog sortiranja“, u kojem se građani, na osnovu podataka prikupljenih putem nadzora, svrstavaju u određene kategorije. Takvi sistemi, čak i kada su formalno usmereni na bezbednost, mogu imati šire posledice po slobodu kretanja, pravo na okupljanje i slobodu izražavanja.
Dodatnu zabrinutost izazivaju raniji slučajevi digitalnog nadzora nad aktivistima i novinarima, uključujući korišćenje forenzičkih alata i špijunskog softvera. U takvom kontekstu, svaka nova instalirana kamera dobija i političku dimenziju.
Grad pod objektivom
U urbanim sredinama, naročito u Beogradu, mreža kamera obuhvata čitave gradske zone. Građani koji prolaze kroz trgove, parkove ili koriste javni prevoz često su pod nadzorom – i to ne samo vizuelnim.
Ključno pitanje više nije da li kamere postoje, već kako se podaci čuvaju, koliko dugo, ko im ima pristup i pod kojim uslovima. Transparentnost i nezavisna kontrola postaju centralne tačke debate o digitalnim pravima u Srbiji.
U vremenu kada se veliki deo života preselio u digitalni prostor, tehnologija napreduje brže od regulative. Između potrebe za bezbednošću i prava na privatnost, Srbija se – poput mnogih drugih zemalja – nalazi na tankoj liniji. A odgovor na pitanje „ko nas sve snima?“ postaje mnogo složeniji nego što na prvi pogled izgleda.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
