U poslednjih deset godina autizam je kao dijagnoza porastao za čak 175 odsto — a najveći skok beleži se među devojkama i ženama. Ono što se dugo smatralo „retkim“ kod ženskog pola danas se prepoznaje kao posledica drugačijeg ispoljavanja, ali i dugogodišnjeg slepila sistema.
Sve je više žena koje tek u dvadesetim, tridesetim, pa i četrdesetim godinama dobijaju objašnjenje za osećaj da su čitav život „previše“ — previše glasne, previše emotivne, previše intenzivne ili, s druge strane, previše povučene.
Kasna dijagnoza – olakšanje i šok
Serenity Kiser imala je 48 godina kada joj je postavljena dijagnoza poremećaja iz spektra autizma (ASD). Do tada je iza sebe imala detinjstvo obeleženo nerazumevanjem i etiketama. Kao devojčici govorili su joj da se smeje preglasno, da izbegava pogled, da „ne ume da se ponaša“. Sa 11 godina dva puta je bila institucionalizovana, bez jasnog objašnjenja.
Tek decenijama kasnije, čitajući stare medicinske nalaze, shvatila je da su osobine zbog kojih je bila kažnjavana gotovo „školski primer“ autizma: monotoni govor, izbegavanje kontakta očima, rigidnost prema autoritetima.
Njena priča danas više nije izuzetak.
Mit o „dečačkom poremećaju“
Autizam je neurološko-razvojno stanje koje podrazumeva razlike u komunikaciji, učenju i ponašanju. Decenijama se smatralo da je odnos dečaka i devojčica sa autizmom 4:1. Međutim, veliko istraživanje objavljeno 2026. godine u časopisu BMJ pokazalo je da se ta razlika dramatično smanjuje, naročito u ranim dvadesetim godinama.
Epidemiolozi sa Karolinska Institute analizirali su medicinske podatke gotovo 2,8 miliona ljudi rođenih između 1985. i 2020. godine. Rezultat: do 20. godine odnos dijagnostikovanih mladića i devojaka približava se 1,2:1.
Drugim rečima — autizam kod žena nije redak. Samo je dugo bio neprepoznat.
Zašto su devojke „prolazile ispod radara“?
Jedan od razloga jeste to što je autizam istorijski proučavan pre svega kod dečaka. Dijagnostički kriterijumi i kliničke slike formirani su na osnovu muških uzoraka.
Kod devojčica simptomi često izgledaju drugačije:
Bolje savladavaju osnovne socijalne veštine, poput kratkog razgovora ili površnog kontakta očima.
Teškoće se javljaju u složenijim odnosima — održavanju prijateljstava ili snalaženju u grupama.
Posebna interesovanja nisu uvek „tipična“ (vozovi, statistika, računari), već mogu biti poniji, moda, književni likovi ili određene muzičke zvezde.
Češće razvijaju strategije „maskiranja“ — svesno imitiraju ponašanje vršnjaka kako bi se uklopile.
Psihološkinja i istraživačica Monique Botha sa Durham University upozorava da je stereotip o autizmu kao „dečjoj invalidnosti koja ljude odvaja od sveta“ i dalje duboko ukorenjen. „Stvarnost je mnogo kompleksnija“, ističe ona.
Autizam nije odsustvo empatije
Jedan od najtvrdokornijih mitova jeste da osobe iz spektra nemaju empatiju ili „teoriju uma“ — sposobnost da razumeju tuđe misli i emocije. Međutim, još 2012. britanski sociolog Damian Milton formulisao je koncept „problema dvostruke empatije“.
Ideja je jednostavna: teškoće u komunikaciji ne proizlaze iz manjka empatije, već iz razlika u iskustvu sveta. Ljudi koji svet doživljavaju na sličan način lakše se međusobno razumeju — bez obzira na to da li su neurotipični ili autistični.
Kada se osobe iz spektra okupe, saradnja i razumevanje često su izuzetno dobri. Problem nastaje u sudaru različitih stilova komunikacije.
Senzorni svet u visokoj rezoluciji
Ključ razlika često leži u načinu na koji mozak obrađuje čulne informacije. Kod mnogih autističnih osoba prag osetljivosti na zvuk, svetlost, dodir ili bol može biti drugačiji — ponekad znatno viši, ponekad niži.
Preplavljenost stimulusima može dovesti do povlačenja, emotivne disregulacije ili ponavljajućih pokreta (tzv. „stimming“). Ono što je nekada bilo tumačeno kao „nepoželjno ponašanje“, danas se sve češće razume kao mehanizam samoregulacije.
Ali postoji i druga strana medalje.
Zbog specifičnog filtriranja informacija, mnoge autistične osobe obrađuju „manje delove sveta“ — ali u mnogo većoj rezoluciji. Ta dubina opažanja može značiti intenzivniju radost, snažniju povezanost sa interesovanjima i izuzetnu pažnju prema detaljima.
Nova definicija, novo razumevanje
Porast dijagnoza ne znači da autizma „ima više“ nego ranije. Pre će biti da ga bolje prepoznajemo. Proširena klinička definicija, veća informisanost i rad stručnjaka doveli su do toga da mnoge žene prvi put dobiju ime za iskustvo koje su oduvek nosile.
Za mnoge od njih dijagnoza nije etiketa, već olakšanje — objašnjenje za detinjstvo ispunjeno osećajem nepripadanja i odrasli život proveden u pokušaju uklapanja.
Razumevanje autizma se menja. I sa tim promenama, menja se i slika o tome ko su autistične osobe. Sve manje liči na stari stereotip, a sve više na raznolik spektar iskustava — među kojima žensko lice više nije nevidljivo.
Foto: YouTube printscreen
