Moj otac Tomo Buzov rođen je 1940. u Kaštel Starom, kod Splita. Rastao je kao siroče, oca su mu ubile ustaše u Drugom svetskom ratu, jer je deda, iako Hrvat, odbio da ide sa njima. Kasnije je moj otac, penzionisani oficir JNA, koji je život proveo na Novom Beogradu, u Bloku 23, otet u Štrpcima i ubijen. Nije hteo da ćuti i gleda u pod kao 500 drugih putnika, već je pokušao da zaštiti druge. I ja bih danas postupio identično kao moj otac – kaže u ispovesti za NIN Darko Buzov, koji živi u Beogradu, gde je rođen, sa suprugom i sinom.
Film o Tomi Buzovu „Čovjek koji nije mogao šutjeti” osvojio je „Zlatnu palmu“ u Kanu. Režiser Nebojša Slijepčević pozvao je minut po dobijanju nagrade Tominog sina Darka.
„Film posvećujem tvom ocu”, rekao je.
Rat u BiH je besneo, Vens-Ovenov plan bio je na ponudi. Karadžić i Mladić ga ne prihvataju. Tog hladnog i tamnog 27. februara u 10 ujutru, Darkov otac stajao je na četvrtom peronu železničke stanice u Beogradu. Voz je kasnio u polasku pet, šest sati, otac je to javio supruzi, Darkovoj majci Koviljki, i ona je rekla da već predugo čeka i da se vrati kući. Nije hteo. Konačno, u 10 ujutru, ušao je u voz 671 za Bar obavijen jutarnjim mrazom.
„Bio sam u vojsci, na redovnom služenju vojnog roka, ostala su mi samo dva meseca do odsluženja u garnizonu ‘Masline’ u Podgorici. Bilo mi je okej u vojsci, nas rat nije dodirnuo. Dobio sam sedam dana nagradnog odsustva i otac je hteo da provedemo dva dana u poseti rodbini u Podgorici i da se posle vratimo u Beograd.
Čekao sam ga na stanici, voz je kasnio pet, šest sati. Konačno je stigao, izašli su svi putnici, ali ne i tata. Otišao sam do stana sestre koja živi u Podgorici, odmah kod železničke stanice, i pozvao majku. Mama je rekla da je tata krenuo i da mu je rekla da će nas čekati sa gulašem, koji najviše volim, i sa salčićima, omiljenim desertom. Nikada ih više nije napravila. Nikad“, priča Darko.
Tomo Buzov je ubijen
Darko se nije uplašio, pomislio je da je Tomo sišao na nekoj prethodnoj stanici ne bi li se s nekim video, a tokom noći nigde nije objavljeno da se išta dogodilo, tako da je mislio da će stići idućeg dana.
Tek sutradan, Darko je saznao za otmicu u Štrpcima.
„Oko 8 sati ujutru, novinar Rifad Rastoder uleteo je u garnizon, potražio me i rekao da mi je otac otet u stanici Štrpci, kao i njegov brat. Mislili smo da su to tek neke rekla-kazala informacije, sve dok oko 10, 11 vest nisu objavili na televiziji. I dalje sam verovao da je otac bezbedan, da će se snaći“, kaže Darko.
Istog dana krenuo je za Beograd, u pres centru u prestonici bila je zakazana konferencija za štampu i prisustvovali su Darko, njegova mama Koviljka, venčani kumovi, prijatelji. Rečeno je da se ništa ne zna osim da je otmica izvršena, ali ne i ko ju je i zašto organizovao. Nije se znalo ni ko je sve otet iz voza.
„Tek u narednih četiri, pet dana dobili smo informaciju da je oteto 18 osoba muslimanske nacionalnosti i moj otac Hrvat, mada se on izjašnjavao Jugoslovenom“, kaže Darko.
U višednevnim protestima ispred zgrade Vlade, Darkovu majku pratilo je oko 1.000 Tominih komšija i prijatelja iz vojnog Bloka 23. Tamo su u slozi i jedinstvu živeli u multietničkoj sredini, mešovitih brakova, uglavnom raznih nacionalnosti, porodice vojnih lica tadašnje JNA. Jer obično su im prve prekomande bile van republike u kojoj su rođeni i tamo bi upoznavali supruge. Strogo indoktrinirani ateisti, nadnacionalni, vojna lica do tada su se izjašnjavala sto odsto kao Jugosloveni. I jednog dana, nakon višednevnog protesta ispred zgrade Vlade, Milošević je pozvao na razgovor porodice nestalih. Od tada svakog ponedeljka imao je sastanak sa njima i iznosio navodno neke informacije. Kleo se da će prevrnuti nebo i zemlju da ih nađe, ali ova grupa članova porodica otetih nije znala da je to obećao i u oktobru prethodne godine, kada je oteto i ubijeno 16 Muslimana u drugom mestu u BiH.
„Mami je govorio da nema dovoljno saradnje sa kolegama sa bosanske strane“, kaže Darko.
U suštini, jaz sa Mladićem i Karadžićem bio je otvoren i oni su odbijali svaki razgovor sa Miloševićem.
„Majka je otpočela samostalnu istragu sa njenih oko 1.000 komšija iz Bloka 23, vojnih lica raznih nacionalnosti, penzionisanih u to vreme, ali i sa njihovom rodbinom širom Jugoslavije. A onda je stigla informacija da je vršen popis putnika u vozu već na stanici kod Rakovice, da je kondukter u pratnji dvojice policajaca tražio legitimacije i na poleđini karata ispisivao imena ljudi, što se nikada ranije nije događalo. To je, kako smo saznali, urađeno u dva vagona i kada je voz stigao u stanicu Štrpci, po svedočenju jednog gospodina i gospođe koji su bili u kupeu sa mojim ocem, uniformisani ljudi koji su upali u voz rekli su određenim ljudima muslimanske veroispovesti, čija su imena bila na poleđini karata, da ustanu“, kaže Darko.
“Ko ste?”, pitao je Tomo Buzov.
Kasnije su taj gospodin i gospođa postali zaštićeni svedoci na suđenju koje se odvijalo u Bijelom Polju. I po njihovoj tvrdnji, u tom kupeu je bilo jedno maloletno lice iz Bara, muslimanske veroispovesti.
„Moj otac je tokom putovanja pričao s njim, ispostavilo se da mu je majka Ulcinjanka, i da imamo mnogo istih prijatelja i rođaka, jer je moja mama iz Bara“, kaže Darko.
I prema njihovom svedočenju, kada su uniformisana lica došla, Tomo je upitao:
„Čija ste vi vojska? Ko ste“? A onda je rekao: „Ja sam Tomo Buzov, kapetan prve klase u penziji“.
„Sve je u redu, druže, sedi“, rekli su mu. Odbio je tri puta.
„U nekim medijima su pisali da je izveden iz voza samo zato što je Hrvat. Ali insistiram da zapišete da je to apsolutna neistina. I moj uslov za film je bio da nema političke pozadine i da bude jasno u filmu da moj otac nije izveden i da ga nisu ubili Srbi jer je Hrvat, već jer su mu rekli da ućuti, što je odbio. Ceo voz, njih 500, gledalo je u pod i ćutalo pred 20 uniformisanih huligana Milana Lukića i njegove paravojske ‘Otpisani’“, kaže Darko.
Kondukter je prethodno zapisivao samo imena, a njegovo, Tomo, moglo je da znači i da je Srbin. Osim toga, pokazao je vojnu legitimaciju gde je tek na drugoj strani, koju nisu gledali, pisalo gde je rođen.
„Moj otac je ubijen da bi spasao drugog čoveka. I Slijepčević je rekao da upravo želi da napravi film o ljudskosti jednog čoveka, nezavisno je li on Srbin, Hrvat ili Musliman, onako kako se dokumentovano događaj odigrao“, kaže Darko.
I da se vratimo na događaj čiji sled je njegova majka dobila od prvih svedoka do čijih priznanja je došla. Oni su tvrdili da kada je njegov otac video da iz ostalih kupea izvode ljude koje su prozvali, on je mladiću muslimanske veroispovesti, još maloletnom, rekao da sedne i ustao umesto njega. Tri puta su mu ponovili da sedne, on je odbio i izveli su iz voza i njega – 18 muslimana i Tomu Buzova.
„Voz je krenuo, po svedočenjima optuženih na suđenju u Bijelom Polju, moj otac je ubijen odmah tu, iza stanice, da ga je Milan Lukić preklao, a da je njegovo telo ubačeno u kamion sa ostalima“, kaže on.
Do danas se ne zna gde su odvezli tela, da li su bačena u Drinu, zakopana u Višegradu ili Višegradskoj banji.
„Moja majka je išla svih tih ratnih godina i istraživala svugde, ali bilo je to vreme kada za pitanje umesto odgovora dobiješ metak. Danas, svejedno je koja je verzija istinita. Svaka je priča ružna ako je čovek mrtav“, priča Darko.
Jednog dana, dve, tri nedelje posle otmice, neki čovek je pozvonio na njihova vrata u Bloku 23 u Milutina Milankovića 42.
„Rekao je da je novinar iz Crne Gore i predao je mami neku kasetu. ‘Ovo je svedočenje čoveka koji je bio u kupeu sa vašim mužem, snimio sam njegovo svedočenje’, rekao je. Kaseta je korišćena u Bijelom Polju na suđenju, ali nije uvrštena u materijalne dokaze. Ona za sud ne postoji. I ja je nisam zadržao. S momkom kojeg je spasao moj otac čuo sam se telefonom. On je zaštićeni svedok. Nismo se upoznali lično. Porodica moje majke i njegove se znaju. Majka ga je upoznala. U razgovoru, zahvalio je za gest mog oca, rekao da poznaje moju majku, ujaka i da mu je krivo što se to desilo i da je zahvalan zauvek. Čuo sam kasnije da ima dvoje dece, ne znam da li je u Crnoj Gori ili se odselio. Nekad je najbolje da neke stvari ne znaš i neke ljude ne poznaješ, da u nekoj situaciji nekada iz tebe neko to ne može da izvuče“, poverava Darko.
Do 1998. i svedočenja Nebojše Ranisavljevića, pripadnika „Osvetnika“, nisu imali indicije šta se dogodilo.
„Ono što smo znali, moj ujak je mašinovođa i rekao je da je taj voz uvek imao policijsku pratnju, na svaka četiri vagona imali su svoj kupe. Sem tog dana, uvek bi se postava smenjivala – kondukteri, mašinovođe i ostalo osoblje u Užicu. Tog dana to nije bio slučaj. A radni nalozi ljudi koji su radili na toj relaciji tog dana su uništeni. Ni na suđenju se nisu pojavili, niti su do danas poznata njihova imena. To je signal da je ta akcija imala podršku nekoga iz vrha vlasti. Za sve vreme, sve do suđenja u Bijelom Polju, uvek je bila nada. Kada zazvoni telefon, zvono na vratima pomisliš, evo ga. Jednog dana, posle dve godine, Šešelj je pozvao moju majku i rekao da ih je paravojna formacija ‘Osvetnici’ Milana Lukića iz Višegrada otela. Da su Lukiću upale na slavu muslimanske paravojne formacije i pobile 18 članova rodbine, uključujući decu.“
Zanimljivo je da su nam kasnije neki prijatelji javili da je rođeni stric Milana Lukića bio tada načelnik policije Savski venac. Bio je to signal da su uključene zvanične strukture. A činjenica da su kondukteri u pratnji dva policajca, pod izgovorom da je neki šverc u pitanju, uzimali legitimacije već kod Rakovice i tada pisali imena, signalizira da nije to bio iznenadni prepad paravojne bande u Štrpcima, već planirana akcija odozgo. S kojim ciljem, to ne znam“ , kaže Darko.
„Nije to bio njegov rat, ni moj, ni tvoj“
„Ljudi ne shvataju ovo što ti i ja pričamo“, kaže Darko Buzov.
„Ovo je drugi intervju koji sam dao za ovih 30 godina. Pristao sam jer nas povezuju iste niti, iz mog si kraja i rasla si kao i ja. Razumeš da je istina ovo o mom ocu kada kažem da nije ubijen jer je Hrvat i znam da nećeš da izokreneš. Dao sam intervju još samo novinaru iz Splita koji je iz Kaštel Starog, jer tu ima malo selo Buzov, tu mi i danas žive tri strica i njihova deca. Tamo nisam bio od 1991.
Nije to bio njegov rat, ni moj, ni tvoj. Bio je to rat političara, koji su na silu pokrenuli vojsku, paravojsku i policiju. Sa nama su igrali igre kao sa budalama. I sada, nakon svega, svih žrtava, i najveći zagovornici rata u ono vreme, poput nekih mojih prijatelja iz Slavonije, kažu:
„Taj rat nam nije uopšte trebao. U istom čabru sada smo gotovo svi“.
„Nikada nisam osetio žudnju za osvetom, ona ne može da bude slatka“
„Moj otac je bio Jugosloven. Kada je ostao siroče, moja baba se sa njim i još dvoje dece preselila u Slavoniju da gradi prugu, kako bi se prehranili. Otac je završio osnovnu školu u Otoku, selu pored Vinkovaca, upisao Vojnu gimnaziju u Kraljevu. Dobio je prekomandu u Baru, tamo je upoznao moju mamu i posle desetak godina nove prekomande – Pančevo, Batajnica, pa u Beograd u SSNO (Generalštab JNA)“, priča Darko i nastavlja:
„Pre ratova, leti smo išli do Splita pa u Ulcinj… Inače, moja majka je rođena baš gde je bilo vojno odmaralište Valdanos, na toj zemlji, samo što to nije više vojno odmaralište. Moj deda, mamin otac, poklonio je to zemljište vojsci – JNA, davnih 70-ih godina.
Vozili smo se prvo ‘fićom’, onda ‘zastavom’, a ko je imao više para, vozio je ‘ladu specijal’. Standardno, prvo bismo svraćali u Otok, kod Vinkovaca, tu je baba još živela, pa do Splita, Crne Gore, i na kraju otac se vrati a mi ostanemo do kraja leta. Mi, koji smo živeli u toj Jugoslaviji, nama to vreme nedostaje. Moj otac nije priznavao nacije, kao ni gotovo svi očevi iz našeg kraja koji su nosili uniformu JNA. A njih su gurnuli u rat. Mnogo je onih koji ne razumeju o čemu ti i ja uopšte pričamo i posmatraju sve to sa neke druge strane“, kaže Darko.
„Bilo je to idilično vreme. Doselili smo se među prvima u moderan vojni Blok 23. Blok je odavno na stalnoj postavci Muzeja Moma u Njujorku kao remek-delo urbane arhitekture. Ulica Milutina Milankovića 24. Tu će mnogo decenija kasnije postaviti spomen-ploču mom ocu. Skinuti je pa ponovo postaviti. Uselili smo se u zgradu dok je još postojalo gradilište. Od susednog ulaza zgrada još nije bila dovršena. Moja generacija je prva koja je pošla u školu ‘Sedam sekretara SKOJ-a’, kasnije ‘Laza Kostić’. Bila je to, a i sada je, najmodernija osnovna škola u Evropi, i danas je zaštićena u Zavodu za spomenike, kao simbolom moderne arhitekture tog doba.
Svi smo trenirali neki sport, išli u vojna letovališta i zimi, sa svom decom iz Jugoslavije. Imali smo 18, 19 godina i rat nas je iznenadio. Usledila je ogromna promena. Preko noći nestajala su prijateljstva, da bi se kasnije ponovo uspostavila. Bio je to šok za nas, rat u našoj zemlji koju smo obožavali. Odrastali smo ne samo mi u Beogradu, koji je bio najbezbedniji grad sveta, već svi u državi u kojoj si mogao na ulici da spavaš, držali smo otključana vrata uvek, ili poluotvorena da se stan luftira, ostavljali ključeve ispod otirača ili kod komšija za vreme odmora da obilaze stan i zaliju cveće i nikada nikome ništa nije falilo. Nulta tačka kriminala. Danas nepojmivo. I takve, uterali su nas u rat, nas bez nacionalnosti. I moj otac nije sebe smatrao Hrvatom. Bio je, kao što sam rekao, Jugosloven, oficir JNA. Godinama nakon otmice u Štrpcima, razne NVO su nas saletale, htele su da insistiramo na tezi da su Srbi ubili mog oca jer je Hrvat. A istina je da je moj otac Jugosloven. Ovo je naša zemlja. Mi nismo hteli taj rat.
Nikada nisam osetio žudnju za osvetom. Osveta nikada nije slatka, uvek te uvuče u nešto još mračnije. Niti sam osetio mržnju. Način i razlog zbog kojeg je moj otac otišao, navodi na neki mir, da je, eto, možda to trebalo da se desi, da mlađi život bude spasen, žrtvovan je stariji svojom voljom. Ja bih sada učinio isto.
Otac mi je, kao svako vojno lice, bio strašno strog, ali pravičan. Moralo je uvek da bude onako kako je trebalo, nikada drugačije. Nama, deci vojnih lica to je smetalo kada smo bili klinci, ali time se kasnije ponosiš. U stvari, zahtevali su od tebe da postaneš čovek, uvek da govoriš istinu, ma po koju cenu, i najcrnju, nisi smeo da slažeš. Morao si uvek da govoriš ono što misliš, svi da znaju koga imaju prekoputa sebe. Morao si da pomažeš drugima, prvo na njih da misliš pa na kraju na sebe. Da uvek pridržiš vrata, kesu, uvek da ustaneš, nikada da ne sediš dok drugi stoje… Svi smo u Jugoslaviji vaspitavani isto, samo mi, deca vojnih lica, morali smo da budemo deca na koju si mogao da se osloniš, to nam je bilo kao urođeno, naučeno strogim vaspitanjem. Ručak u dva, ni minut kasnije, nema izgovora ni opravdanja, soba sređena uvek…
Mene je otac učio, isto učim svoje dete, on sada ima 20 godina i zove se Tomo, po mom ocu, da čak i na svoju štetu uvek kaže što misli, da ne ćutimo i cenimo pravdu iznad svega. U tom našem kraju vojnih blokova mi smo gotovo svi isto bili obučeni, istog nameštaja, sličnih jelovnika, ogromne solidarnosti i povezanosti, besprekornog poštovanja kućnog reda, uz brigu za ostale. Bezbrižno i lepo detinjstvo.
I upravo zato, iako sam bio iznenađen pozitivno kada je Slijepčevićev film osvojio prvu nagradu u Kanu, bio sam pre svega srećan što je napravio film koji ne igra na laku kartu politike, nego ljudskosti, gde dominira dobro delo koje je počinio jedan čovek, nebitno kog prezimena i koje veroispovesti.“
Izvor: NIN / Tanja Nikolić Đaković
Foto: YouTube printscreen
