U Beogradu je nedavno organizovan simpozijum organizacije „World Minds“, koja okuplja predstavnike akademske zajednice, bivše i sadašnje političare, poslovne lidere i najistaknutije predstavnike evropskih i svetskih medija. Gost i predavač bio je Metju Kaminski, jedan od osnivača najznačajnijeg informativnog internet portala Politiko. U ekskluzivnom intervjuu za NIN, Kaminski je govorio o situaciji na Zapadnom Balkanu, ratu u Ukrajini i odnosima u EU, ali i budućnosti medija.
S obzirom na to da veliki broj naših čitalaca nije detaljno upoznat, možete li na početku da nam kažete šta je portal Politiko?
Politiko je jedan od prvih pokretača digitalnih medija. Osnovan je pre 17 godina, što je u ljudskom životu prilično kratko, ali u digitalnoj eri to je prilično dugo. Osnovan je u Vašingtonu sa jednim ciljem, što mu sama reč kaže – politika, isto tako i reč Power, odnosno moć. U to vreme, a mislim da se nas trojica toga sećamo, ljudi su dobijali vesti iz novina koje su im dostavljane na tremovima kuća i ispred ulaznih vrata stanova, ili su ih kupovali na kioscima. Politiko je stekao svoju popularnost tako što je zaista opsesivno pokrivao politiku na način koji je trebalo da se dopadne ljudima koji se bave politikom. Naša ideja je bila i ostala da smo insajderi, ali smo takođe dovoljno autsajderi da na neki način donosimo nezavisne sudove o tome šta se dešava u političkom prostoru. Mi smo 2015. godine, kada sam počeo da radim u Politiku, napravili verziju za Evropu sa sedištem u Briselu. Ali sa dopisnicima širom kontinenta, uključujući vaš region.
Situacija na Zapadnom Balkanu
Postali ste jedan od najuticajnijih, najpopularnijih, ali i najprofesionalnijih portala. U čemu je tajna, nedostatak objektivnih medija u Evropi ili nešto drugo?
Relativno jednostavno, ono što proizvodimo kao novinarstvo napisano je za političke profesionalce, nekoga ko razume šta se dešava. Oni nam veruju da ćemo im dati ono što se zaista dešava, za razliku od nečega što se filtrira ili kroz levičare ili desničare ili šta vi vidite. Drugi razlog je što su naši novinari, zahvaljujući kredibilitetu, mogli da pristupe ljudima širom političkog spektra. Ako ste reporter Njujork tajmsa, ponekad je teško naterati republikanca u SAD da odgovori na vaše pozive, kao i naterati demokratu da da izjavu nekom konzervativnom mediju.
Kada govorimo o vama, na početku karijere bavili ste se Sovjetskim Savezom, posle Evropskom unijom i krizom u Ukrajini, ali ozbiljno pratite Zapadni Balkan. Kada smo kod regiona, kako ocenjujete trenutnu situaciju?
Ovo je moj prvi boravak u Beogradu gotovo od 2001. godine Tako da mi je fascinantno vratiti se u grad prema kojem negujem veliku emociju. Prošle su 23 godine kada sam bio u masi sveta ispred parlamenta obasutim suzavcem, na dan kada je oboren Slobodan Milošević i kada je pobedila revolucija. Od tada se nisam mnogo vraćao u region, ali mislim da mi nekoliko stvari gotovo odmah pada u oči. Očigledno je ovaj grad mnogo živahniji. I vidite 23 godine kakve-takve relativne normalnosti, i politički, ali pre svega ekonomski. Nekako osećate da ovde ima „više vazduha“ na ulici. Ipak, ono što me pogađa jeste to koliko su se malo promenile najproblematičnije stvari. Govorim o problemima sa Kosovom, o problemima sa Bosnom, sa Republikom Srpskom, kao i disfunkcionalnošću koju je uspostavio Dejtonski mirovni sporazum. A i situacija u samoj Srbiji koja kaže da želi da bude u EU, ali je i dalje negde između. Gledajući sa strane, moj utisak je da je i dalje veliki znak pitanja gde će Srbija biti u svetu. Tako da sam prosto iznenađen koliko je toga još uvek nerešeno, što je očigledno slučaj sa Ukrajinom u mnogo dramatičnijem smislu nego ovde. Delovi Evrope koji su ušli u EU integrisali su se u NATO, to je gotova priča. Ovaj deo sveta, Ukrajina sigurno, Belorusija, Rusija, to još nije urađeno. I depresivno je i neverovatno da 35 godina nakon pada Berlinskog zida još uvek ne znamo kako će Evropa izgledati.
Uticaj Rusije i Kine
Koliko uticaj Rusije, ali i meka moć Kine kroz investicije i kredite utiču na situaciju na Balkanu?
Mislim da je neverovatno koliko su i Kina i Rusija u stanju da prebace svoju relativnu težinu trenutno u ovaj deo sveta i možda to govori o neuspehu Zapada i SAD da zaista iskoriste stvarnu moć i privlačnost koju imaju.
Sa druge strane, koliko neodlučnost Evropske unije da primi zemlje Balkana u svoj klub gura pojedine zemlje i političare u naručje Moskve i Pekinga?
Da, to je sigurno. Razlog zašto je proširenje Evropske unije prvi put uspelo sa Poljskom, Mađarskom, Češkom i drugima jeste to što ste imali mnogo jasnije i jače vođstvo u Briselu, počevši od Tonija Blera, ironično, od Britanije, koja više nije u EU, što može objasniti zašto EU nije u stanju da postigne konsenzus da se proširi, da otvori vrata zemljama ovde. Samo ne mislim da zaista možete očekivati od EU da bude lider u ovome, u krajnjoj liniji, svaki put kada ste imali prepravku mape Evrope, da tako kažem, tokom poslednjih decenija, ključni igrač su bile SAD. Možete reći da li je to bilo dobro ili loše, ali je činjenica da se to neće dogoditi ako SAD ne poguraju EU da otvori svoja vrata. Postavljam pitanje – da li je nezainteresovanost Zapada razlog zašto je predsednik Vučić zainteresovan da ima bliske odnose sa Rusijom ili Kinom. Mislim da on verovatno ima svoje razloge zašto pokušava da izbalansira ta dva puta, kako ekonomske, tako i političke, koji su unutrašnje prirode. Takođe je očigledno da Srbija nije jedina zemlja na svetu koja rado uzima novac od Kine.
Koliko agresija Rusije na Ukrajinu ima uticaja na situaciju na Balkanu? Postoji teza da Rusiji odgovara Balkan kao još jedno potencijalno žarište u Evropi, jer na taj način koliko-toliko skreće pažnju sa onoga što oni rade u Ukrajini?
Kada imate najgori rat u Evropi u poslednjih više od 70 godina koji se odvija iz dana u dan, nećete skrenuti pažnju sa njega. Mislim da Rusija igra dobro, ali ovo nije vrednosni sud. Genijalnost Vladimira Putina je u tome što igra veoma dobro i kada ima slabe karte u rukama i u stanju je da povremeno stvara manje ili veće probleme na različitim stranama. Mislim da je Balkan bio sporedna predstava, ali s vremena na vreme, važan sporedan događaj. Recimo, navodni pokušaj rušenja u Crnoj Gori, ali i sama dinamika odnosa Kosovo – Srbija. Balkan je, ipak, daleko od Rusije. Nije ovo 1912. godina i nećemo ponoviti taj period kada su Rusi mogli da projektuju moć ovde. To je teško zamisliti. Mislim da Kina može da projektuje više ekonomske moći na Balkan nego Rusija. A Rusija je zapravo postala vazalna država Kine, neka vrsta mlađeg partnera Kinezima, sa kojim Putin sada mora da živi. Mada mislim da ga to ne čini preterano srećnim. Tako da je Kina ovde relevantniji ekonomski igrač, a Rusija ima svoju ulogu iz istorijskih razloga.
Metju Kaminski: Kosovski problem rešavati kroz članstvo u EU
Uskoro slede i američki predsednički izbori. Da li ovdašnji političari imaju previsoko mišljenje o sebi i nama kao regionu, ili zaista od toga ko će pobediti u Americi zavisi i budućnost Zapadnog Balkana, ili, da kažemo, raspleta situacije u Srbiji?
Kao što verovatno pretpostavljate, Zapadni Balkan nije na vrhu dnevnog reda ove kampanje. U meri u kojoj će se ova trka voditi oko spoljne politike, ona će biti oko percepcije da li svet postaje sve gori. I da li je za to kriv Bajden? Ili je Amerika u miru i sukobi koje imamo na Bliskom istoku i u Ukrajini su nešto što drugi kandidat može da reši. Prema trenutnim istraživanjima javnog mnjenja, da se izbori održavaju danas, pobedio bi Tramp pošto ima prednost u ključnim kolebljivim državama. Ko god da pobedi, nisam siguran kolika bi bila razlika u politici prema Zapadnom Balkanu. Ključna stvar kod Donalda Trampa je Ričard Grenel, kojeg ljudi u Srbiji dobro poznaju jer je bio Trampov ambasador u Berlinu, a potom i specijalni izaslanik za region, i koji izgleda ima dobre odnose sa Beogradom, sa predsednikom Vučićem, a predlagao je i neka rešenja koja su ljudima ovde u Srbiji bila prijemčiva. Ako Tramp pobedi, velike su šanse da Grenel dobije visoku funkciju u oblasti nacionalne bezbednosti. Priča se čak i o tome da bi mogao da postane savetnik za nacionalnu bezbednost, možda i zamenik državnog sekretara. Mislim da bi to moglo da napravi razliku. Ipak, kod Džoa Bajdena uvek možete da procenite koliko ozbiljno shvata region prema tome koga imenuje za ambasadora. A čovek kojeg je Bajden poslao za ambasadora u Srbiji je Kris Hil, koji je veoma iskusan i veoma cenjen diplomata. Iako Zapadni Balkan nije glavni prioritet za državnog sekretara Tonija Blinkena, SAD bi želele da vide Srbiju kako se kreće na Zapad i želele bi da pomognu Srbiji da uđe u EU.
Nekoliko puta ste pomenuli Kosovo. Kako vidite rešenje pitanja Kosova?
Proveo sam dosta vremena na Kosovu i 1999. i 2000. I mislim da je, pre svega, žalosno, i za Kosovare i za Srbe, što je to ostala otvorena rana, dok je Mitrovica neka vrsta potencijalnog žarišta na severu. Mislim da u Vašingtonu postoji velika frustracija kosovskim premijerom i da se nešto od tih tenzija koje su nastale u poslednjih 12 meseci oko tog područja na neki način vraća u Prištinu. Ali u suštini, realnost je da je Kosovo nezavisna država sa svojom spoljnom politikom i svojom vrstom ekonomije. Kosovo ima odnose, doduše, ne sa svim državama Evropske unije, ali ipak sa većinom država. Tako da mi se čini da bi idealno rešenje kosovsko-srpskog problema trebalo da dođe kroz članstvo u EU, gde to postaje mnogo manje relevantno.
Moramo da vas pitamo o situaciji u Bosni i Hercegovini. Neke rane još uvek nisu zalečene ni posle 25 godina.
Istorija je teška, a građanski ratovi su najgori ratovi. U SAD još uvek imamo rasprave oko građanskog rata skoro 200 godina kasnije, 170 godina kasnije. Ono što me muči u Bosni, a tako je bilo i 1996-97. godine, jeste da su vladajuće strukture nekompatibilne i ne funkcionišu. To nije država. Slično što sam rekao za Kosovo mislim i o Bosni, jedino dugoročno rešenje je integracija u EU, gde možete da zadržite veliku autonomiju na lokalnom nivou, ali obezbedite da to budu ekonomski integrisani regioni gde imate otvorene granice jer je to jedna država, ali da su to zaista otvorene granice gde se roba i ljudi kreću nesmetano, a nemate razloga da imate političke tenzije između Sarajeva i Banjaluke. Ne vidimo drugi put osim kroz EU, posebno zato što je Dejton loš. Ričard Holbruk je mrtav i neće se vratiti da ponovo pregovara o tome. Ko će o tome pregovarati? Koji su uslovi tih pregovora? To bi bilo problematično i potencijalno veoma opasno. Ne želim da u svojim pedesetim godinama proživljavam svoje dvadesete govoreći o ratu u Bosni. Čini se da bi to bila tragedija ne samo za Bosnu, već i za Evropu u celini, a previše se tragedija dešava upravo sada.
