Dok se Srbija formalno i dalje kreće ka EU, stvarni proces integracija sve više liči na politički ping-pong između Brisela i Beograda. Najnoviji primer tog odnosa jesu takozvani „Mrdićevi zakoni“, čije je usvajanje otvorilo pitanje koje se već godinama prećutno postavlja: da li je za Evropska unija važnija stabilnost ili vladavina prava?
Na papiru, reakcija Brisela delovala je odlučno. Upozorenja, zahtevi za suspenziju zakona, insistiranje na evropskim standardima. U praksi, međutim, stvari su krenule poznatim tokom – umesto direktnog sukoba, Evropska komisija je pristala da sačeka mišljenje Venecijanska komisija. Time je kriza prebačena u proceduralnu zonu, gde vreme često radi u korist onoga ko ga kupuje.
A vremena je, čini se, bilo dovoljno.
Jer dok se čeka mišljenje međunarodnih tela, ključni efekti zakona već su proizvedeni. Pre svega u domenu koji je politički najosetljiviji – radu tužilaštva za organizovani kriminal. Kako upozorava Vesna Rakić Vodinelić, suštinski cilj je već ostvaren:
„…jedan deo Mrdićevih zakona – i to onaj koji je za vlast najvažniji, a koji se tiče Tužilaštvu za organizovani kriminal – već primenjen.“
U političkom prevodu, to znači da je institucionalna promena sprovedena pre nego što je međunarodna zajednica stigla da reaguje. Čak i ako kasnije uslede korekcije, šteta je već učinjena – ili, iz perspektive vlasti, cilj postignut.
Ovakav model delovanja nije nov. On počiva na jednostavnoj logici: prvo promeniti realnost, pa onda pregovarati o pravilima. Evropska unija, sa druge strane, često reaguje sporije, opterećena procedurama i unutrašnjim kompromisima.
Ipak, situacija nije potpuno crno-bela. Branka Latinović ukazuje da Brisel nije u potpunosti popustio:
„…u saopštenju Evropske komisije postoji i drugi deo u kome se zahteva da se hitno zaustavi primena Mrdićevih zakona.“
Drugim rečima, formalni pritisak postoji. Ali pitanje je – koliko je on delotvoran ako se paralelno sa njim odvija institucionalno preoblikovanje sistema?
Poseban paradoks otvara priznanje vlasti da je procedura bila manjkava. Predsednica Skupštine priznaje greške, ali brani suštinu zakona. Za Vesna Rakić Vodinelić, to nije ništa drugo do politički manevar:
„Reč je o jeftinim malverzacijama. Ona je priznala samo proceduralne greške.“
Time se otvara suštinsko pitanje: da li će se evropske institucije baviti formom ili sadržinom? Ako fokus ostane na proceduri – javnoj raspravi, formalnim konsultacijama, tehničkim korekcijama – prostor za političko manevrisanje ostaje širok. Ako se, međutim, fokus prebaci na posledice, tada bi i reakcija mogla biti ozbiljnija.
Problem je što su posledice već vidljive.
Uklanjanje tužilaca koji su radili na osetljivim predmetima, produžavanje postupaka, potencijalno odustajanje od gonjenja – sve to ukazuje na dubinsku promenu ravnoteže moći unutar sistema. I upravo tu leži ključna dilema: da li će Evropska unija insistirati na vraćanju stanja unazad ili će prihvatiti novu realnost uz kozmetičke izmene?
Odgovor na to pitanje u velikoj meri zavisi od političkog konteksta. U vremenu globalnih kriza, od rata u Ukrajini do nestabilnosti na Bliskom istoku, Zapadni Balkan retko dolazi u prvi plan. Ipak, kako podseća Branka Latinović:
„Sve se beleži i ništa se ne zaboravlja.“
To, međutim, ne znači da će reakcija biti trenutna.
Evropska unija već godinama balansira između želje da očuva političku stabilnost u regionu i potrebe da održi kredibilitet sopstvenih vrednosti. Srbija je u tom balansu često dobijala dodatni prostor – dovoljno da ne bude sankcionisana, ali nedovoljno da napravi stvarni iskorak ka članstvu.
Zato pitanje sa početka – da li će Brisel „progutati“ ove zakone – možda nije ni najpreciznije postavljeno. Mnogo je realnije pitanje: šta će odlučiti da ignoriše, a šta da zapamti za kasnije.
Jer u evropskoj politici, za razliku od dnevne politike, presuda retko dolazi odmah. Ali kada dođe, obično se odnosi na čitav niz poteza – i na sve ono što je u međuvremenu bilo „privremeno tolerisano“.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
