Maglovitog jutra 21. oktobra 1944. godine, preko istočne Pruske tutnjali su tenkovi 2. bataljona 25. sovjetske tenkovske brigade, gazeći Treći rajh pred sobom i sve što je preostalo iza nedavno pobeglog stanovništva. Prethodno, 16. oktobra 1944, crvenoarmejci su prvi put kročili preko nemačke granice u istočnu Prusku.
Pred Rusima je sve bilo pusto. Strah od osvete bio je ogroman jer se znalo da se ona ne može izbeći. Jedan ruski vojnik, ne naišavši kilometrima ni na kakvo živo stvorenje, napisao je na velikoj ploči: „Ovo ovde je napuštena Nemačka“, i ploču ostavio oslonjenu na jednu spaljenu stambenu zgradu. Rat se vratio kući.
Pet godina Nemci su na teritoriji Poljske, Jugoslavije i Sovjetskog Saveza vodili rat za iskorenjivanje niže slovenske rase u korist arijevske rase gospodara, baš onako kako je zacrtao Adolf Hitler. Sad je iz Pruske, Pomeranije i Šlezije hiljade staraca, žena i dece bezglavo bežalo pred ljudima koji su tražili naplatu ceha za sve zločine koje su u njihovoj otadžbini u nemačko ime počinili pripadnici Vermahta i SS trupa.
Na kraju, i Nemci su dobili priliku da vide kako izgleda kada tuđa vojska uđe u dvorišta i kuće protivničkog naroda i kad se malo obazire na zakone i pravila ratovanja.
Nešto pre nego što su Rusi ušli u istočnu Prusku, saveznici su na zapadu probili nemačku granicu i osvojili prvi nemački grad, Monšau. Već u oktobru Amerikanci su ušli i u Ahen, grad u kome je krunisan Karlo Veliki.
Sudbonosna godina za nemačku istoriju, svi se slažu, bila je 1945. godina: „Mi možemo nestati, ali ćemo sa sobom poneti i jedan svet“, objavio je Hitler u januaru te godine.
I zaista, od januara do maja u Nemačkoj je umrlo i poginulo više Nemaca nego u svih pet prethodnih godina rata; 300.000 dece je ostalo bez roditelja, a vreme očekivanog preživljavanja za nemačke regrute koji su te godine morali na front nije bilo duže od četiri meseca.
Nekoliko miliona ljudi je bezglavo bežalo pred crvenoarmejcima; više od 100.000 je izvršilo samoubistvo iz straha od osvete. Tačno 500.000 tona bombi bačeno je na Nemačku samo 1945. godine, a u Drezdenu je od savezničkog bombardovanja, od 13. do 15. februara, izgorelo najmanje 30.000 ljudi.
Dok su Hitler i njegova kamarila još uvek fantazirali o „pobedi na kraju rata“, Treći rajh, izgrađen na nacionalističkom hibrisu, bespovratno se rušio ne izdržavši ni 12 od onih 1.000 godina koje je Hitler obećao nemačkom narodu kada je preuzeo mesto kancelara 1933. godine.
Nemački gradovi su već bili pretvoreni u šut i pepeo, a britanski piloti tvrdili su da se tek gledanjem iz vazduha može videti i shvatiti kako izgleda pravi pakao.
Zapadni front
Šestog juna 1944, iskrcavanjem u Normandiji, zapadni saveznici su započeli operaciju „Overlord“, najveću do tada viđenu kombinovanu operaciju na zemlji, vodi i u vazduhu, u kojoj je učestvovalo tri miliona vojnika, pretežno Amerikanaca i Britanaca, koji su iz južne Engleske prešli Lamanš.
Sredinom juna u Normandiji se do te mere iskazala saveznička premoć da je legendarni general-feldmaršal Ervin Romel predočio fireru prilično blisku kapitulaciju. Naravno, takva drskost i sloboda označile su početak Romelovog kraja.
U jesen 1944. zapadni saveznici su sebe već videli na cilju jer je ispred njih bila samo ravnica, a stanovništvo ih nije smatralo neprijateljima. Svi su čekali svršetak rata. No, Hitler je stalno računao na tajno oružje i na preokret koji će kad-tad doći, pa je, iako svestan položaja Trećeg rajha, naredio napad u Ardenima kako bi se dokopao velikih američkih magacina i stovarišta goriva u Štavelou.
Dve nemačke tenkovske armije sa 600 teških tenkova su 16. decembra 1944. iznenada nagrnule iz ardenskih šuma, na iznenađene Amerikance koji zbog oblačnog vremena nisu uspeli da dignu svoje avione. No, Hitlerova računica pokazala se lošom jer nemački tenkovi nisu uspeli da se domognu američkih rezervoara sa gorivom, što je značilo da moraju ostati tu gde jesu. Čim se posle Božića nebo razvedrilo, prvo što su Amerikanci uradili bilo je razaranje puteva za dopremanje hrane, vode, municije i goriva. Hitlerova poslednja ofanziva bila je slomljena.
Za razliku od situacije 1918. godine, kad su nemački generali na svaki način tražili primirje, kapitulacija za Hitlera nije postojala ni kao tema razgovora.
Istočni front
Od oktobra 1944. do januara 1945. Crvena armija se konsolidovala na istočnoj granici Pruske. Bilo je to zatišje pred oluju: 2,2 miliona vojnika, 35.000 topova i 7.000 tenkova u prvim danima nove 1945. godine stajalo je spremno za odlučujući udar na Berlin.
Jedanaestog januara 1945. nemačkom oberst-generalu Hajncu Guderijanu na raspolaganju je stajala dešifrovana radio-poruka iz glavnog sovjetskog štaba: „Ostaje stari poziv u goste. Svečanost počinje 13. januara rano ujutru. Muzika je kompletna, igrači nestrpljivi i raspoloženi.“
Koncert Staljinovih orgulja – 200 artiljerijskih oruđa, raspoređenih jedno pored drugog na svaki kilometar – započeo je 12. januara, praćen dotad nezabeleženim neprekidnim i višednevnim vatrometom.
Vermaht je pred Rusima bio nemoćan jer je odnos snaga stajao 20:1 u korist protivnika koji su već posle pet dana bili u Kenigsbergu, sadašnjem Kalinjingradu. Svi putevi su bili zatvoreni, a stanovništvo u panici. Dotad su zbog pretnji kaznom svi bili u svojim kućama, čekajući organizovanu evakuaciju, ukoliko je bude.
Međutim, kad su se crvenoarmejci približili, panično bežanje sankama, zapregama i pešice, po ciči zimi, prema obalama Severnog mora i lukama iz kojih bi se brodovima izvela evakuacija prema Nemačkoj, koštalo je života hiljade ljudi, starica i staraca, žena i dece. Oni koji su dospeli na brodove završili su na morskom dnu jer su sovjetske podmornice bile neumoljive. Najmanje 33.000 ljudi umrlo je u ledenoj vodi Severnog mora.
Kako su se crvenoarmejci kretali prema dubini Nemačke, nailazili su na logore smrti. Kad su u južnoj Poljskoj dospeli do Osvjenćima, tj. Aušvica, u logoru su zatekli samo 8.000 zatočenika.
Stotine hiljada logoraša je prethodno isterano i usiljenim maršem upućeno prema zapadu na nova mesta egzekucije. Kroz celo istočno područje Nemačke kretale su se kolone izgladnelih logoraša koje su esesovci požurivali i tukli kundacima. Ko nije mogao dalje, likvidiran je na licu mesta i bačen u jarak pored puta. Mnogi Nemci su tada po prvi put „uživo“ videli ono o čemu se u Rajhu samo šaputalo: ljude koji su godinama ubijani samo zato što su Jevreji, pripadnici nižih rasa ili komunisti.
Hitler je svoj glavni štab „Vučju jazbinu“, u blizini Rastenburga u Istočnoj Pruskoj, napustio još krajem novembra 1944. i uselio se u novo skrovište zvano „Orlovsko gnezdo“ u okolini Bad Nauhajma u Hesenu. Odatle se, posle propale Ardenske ofanzive, 16. januara vratio vozom u Berlin.
„Zapadni i Istočni front su se tako približili jedan drugom, da se do njih moglo stizati tramvajem“, šegačili su se mlađi oficiri kojima je ishod rata odavno bio jasan.
U januaru, kad je Ardenska ofanziva stala, ministar naoružanja Albert Šper još uvek je podgrevao Hitlerovu zaluđenost mogućnostima dobijanja rata, tvrdeći da postoji dovoljno „nacionalnih snaga“ s kojima bi se u šestoj godini rata mogle prevazići „teškoće“. Hitler je na Šperove iluzorne nade i predloge reagovao naredbom dostojnom rimskog imperatora Nerona: „Od 19. marta 1945. pa nadalje, nemačke trupe tokom povlačenja iza sebe moraju ostavljati spaljenu zemlju.“
U berlinskom bunkeru, Hitler je objasnio Šperu: „Kad se gubi rat, gubi se i narod… Nemački narod se pokazao slabijim u odnosu na istočne narode, kojima pripada budućnost. Oni koji su ostali posle rata manje su vredni, jer su svi dobri izginuli.“
U aprilu su Britanci preko ravnica severne Nemačke prodrli do Rajne i prešli je. Amerikanci su prodirali kroz južnu Nemačku i zajedno sa Britancima dočekivani kao oslobodioci. U rano jutro 16. aprila, zapadni saveznici uspešno su premostili Elbu, dok je Crvena armija započela juriš na visoravni pored Odre i njeno forsiranje, izbivši pred Berlin. Zemlja se tresla od artiljerijskih udara.
„Našim pobedama, ali i našom krvlju, izborili smo pravo za juriš na Berlin i da kao prvi u njega uđemo“, govorio je maršal Georgij Žukov svojim vojnicima, motivišući ih pred napad.
U svom bunkeru ispod rajhskancelarija, Hitler je još uvek očekivao da nepostojeća nemačka armija okrene list i preokrene ratnu sreću. Na dan 18. aprila crvenoarmejci su bili pred Rajhstagom. Na njegovoj kupoli zavijorila se crvena zastava sa srpom i čekićem.
Hitlerovo samoubistvo, 30. aprila, objavljeno je sa dva dana zakašnjenja i proglašeno je herojskim delom: „Vođen voljom za spasavanjem svog naroda i Evrope od boljševizma, on je žrtvovao svoj život“.
Istog dana, poslednji komandant Berlina, general Helmut Vajdling, izdao je naredbu o kapitulaciji: „30. IV ’45. firer je sam sebi prekinuo život čime je nas, koji smo mu se zakleli na vernost, ostavio na cedilu. Svako ko od sada pogine u borbi za Berlin, svoj život je žrtvovao bezrazložno.“
Treći rajh i želja za totalnim ratom
Nemački kancelar Adolf Hitler želeo je totalni rat. Pakao, čija je vrata otvorio, prišao mu je tako blizu kao nikome drugom u istoriji. Od Šangaja i San Franciska do Melburna i Lenjingrada, od Volge do Rio de la Plate mobilisano je 110.000.000 vojnika i stotine hiljada žena.
Dve trećine svetskog stanovništva učestvovalo je, na ovaj ili onaj način, u ratu. Nemačka je u ratu bila sa 53 države. U toku šest godina, koliko je trajao rat, život je izgubilo više civila nego vojnika – procenjuje se da je u ratu stradalo preko 70 miliona ljudi, ili oko 3% ukupne tadašnje populacije na planeti (2,3 milijarde, 1940. godine), od čega na civile otpada dve trećine.
Dugi put u katastrofu počeo je 1933. godine. Nekoliko dana pošto je preuzeo kancelarsku poziciju, Hitler je izjavio da mu je za potpuno iskorenjivanje marksizma iz Nemačke potrebno 6 do 8 godina, a onda će sa oružjem u ruci proširiti „lebensraum“ za nemački narod.
Sve što je diktator preduzimao od samog dolaska na vlast bilo je u funkciji pripreme rata. On je već 1935. godine uveo vojnu obavezu i počeo sa masovnim naoružanjem. Zaposeo je bez pardona demilitarizovanu Rajnsku oblast i umarširao 1938. godine u Austriju u kojoj je oduševljeno pozdravljen. Iako je svakim svojim postupkom narušavao Versajski ugovor, velike sile se na to nisu osvrtale, već su mu dozvolile da anektira Sudetsku oblast koja je pripadala ondašnjoj Čehoslovačkoj.
Čak je i Staljin stupio u kooperaciju sa nacističkim kancelarom, verovatno se plašeći njegovog saveza sa zapadnom demokratijom koja bi mogla dovesti do antikomunističkog krstaškog rata. Zbog toga je 1939. godine sklopio sa Hitlerom „Pakt o nenapadanju“. U tajnom dodatku protokola bila je dogovorena podela Poljske, pri čemu bi Staljin dobio i Baltičke zemlje.
Tek kad je Vermaht u praskozorje 1. septembra 1939. ušao u Poljsku, Pariz i London objavili su rat Trećem rajhu. Ali Poljskoj nije bilo spasa. Za šest nedelja odlično naoružani Vermaht pregazio je Poljsku koju je, shodno dogovoru sa Hitlerom, 17. septembra sleđa napao Staljin.
Bio je to prvi „blickrig“ u istoriji ratovanja. Iako je tokom napada na Poljsku ceo zapadni deo Nemačke ostao praktično bez vojske, Pariz nije ni pomišljao da uđe u već objavljeni rat.
Hitleru se učinilo zgodnim da posle Poljske napadne zapadne susede. Za nepunih šest nedelja prinudio ih je na kapitulaciju. U maju 1940. Vermaht je umarširao u Belgiju i Holandiju, a odmah potom preko Ardena, koje su francuski stratezi smatrali neprelaznim prirodnim bedemom, tenkovima je udario u leđa iznenađenim Francuzima i Englezima, koje je odbacio do Lamanša. Sedma Romelova tenkovska divizija nadirala je prema Parizu brzinom od 120 kilometara na dan predvodeći 118 nemačkih divizija. Pariz je bez borbe pao 14. juna, a Francuska je kapitulirala 22. juna 1940.
Nakon ostavke Nevila Čemberlena 10. maja, novoizabrani britanski premijer, 65-godišnji konzervativac Vinston Čerčil izjavio je da će „radije sedeti na stepenicama svoje kancelarije u Dauning stritu i ugušiti se u sopstvenoj krvi, nego što će kapitulirati pred Hitlerom“.
Sve do smrti, Hitler nije mogao da shvati zbog čega Britanci nisu želeli s njim aranžman o podeli sveta, iako im je on to nudio. Pri svemu, Hitler nije raspoznavao Čerčilov smisao za realnost niti je uspevao da se oslobodi svoje taštine niti bolesne potrebe za veličinom i značajem. Pobedom nad Sovjetskim Savezom postao bi gospodar Evrope, mislio je, i to bi prinudilo Britance na mir. Zbog toga je u ranu zoru 22. juna 1941. godine lovcima-bombarderima napao ruske položaje, a tenkovima-amfibijama prešao reku Bug.
Treći rajh napada SSSR: Operacija „Barbarosa“
Tri miliona nemačkih vojnika, među njima 600.000 Hrvata, Finaca, Rumuna, Italijana, Mađara, Slovaka i Španaca, krenulo je u pravcu Istoka. U početku se „Plan Barbarosa“, nazvan tako po kajzeru-krstašu Fridrihu I Barbarosi, odvijao besprekorno. Nemci su sa lakoćom zauzeli Ukrajinu, Belorusiju i baltičke zemlje…
Hitler je planirao da 7. novembra u Moskvi održi pobedničku paradu. Međutim, nemačka vojska – u kojoj su bili i Helmut Šmit, rezervni poručnik i potonji kancelar Savezne Republike Nemačke od 1974. do 1982, kao i zastavnik Rihard fon Vajczeker, nemački predsednik od 1984. do 1994. – nikada nije uspela da probije ni spoljašnji prsten odbrane Moskve.
Uprkos nemačkim gledanjima na Sovjetski Savez kao na tromog kolosa na staklenim nogama, Staljinu je uspelo da 1.500 najvažnijih industrijskih preduzeća, a među njima i 100 fabrika aviona, prebaci na Ural i dalje u Sibir. Sve to Rusi su prvo demontirali i pomoću 10.000 vagona preneli do sigurnih područja u kojima su mašine ponovo sastavili.
U Sibiru je proizvedeno mnogo oružja kojim su opremljene sveže trupe, a zatim početkom decembra 1941. upućene na promrzle Nemce koji su u letnjim uniformama pokušavali da prežive na minus 40 stepeni.
U potrazi za partizanima kojih je bilo sve više, SS i Vermaht spaljivali su sela, odvodili stanovnike na prinudni rad ili su ih, jednostavno, likvidirali. U Belorusiji je rat preživeo svaki šesti stanovnik.
Neviđena mržnja koja se stvorila prema Nemcima doprinela je i nezapamćenim samožrtvovanjima crvenoarmejaca u odbrani svoje „rodine“. Brutalnosti koje su pratile nemački napad na SSSR nisu zabeležene u prethodnim stolećima. U opsednutom Lenjingradu je od gladi i u borbama umrlo više od milion ljudi. Ukupne sovjetske ratne žrtve procenjuju se na 24,6 miliona mrtvih, od čega je 16 miliona civila.
Moderni varvarizam u Drugom svetskom ratu bio je svojstven svima. Amerikanci su tepih-bombama prekrivali nemačke i japanske gradove čineći da među žrtvama najveći deo budu žene i deca.
Jedna od nedoumica u tumačenju Hitlerovih „genijalnih“ poteza bila je i objava rata Americi, nekoliko dana posle 7. decembra 1941. kad su Japanci bombardovali američku pacifičku flotu u Perl Harboru. Hitler je time direktno izazavao najveću ekonomsku silu sveta.
Predsednik Ruzvelt je, doduše, već u to vreme izdao nalog za ubrzavanje izrade atomske bombe. Sjedinjene Američke Države već su proizvodile više oružja i ratnog materijala nego Nemačka, Japan i Italija zajedno. Sve lokomotive i teretne vagone koje je tokom rata koristio Staljin, su Rusima slali Amerikanci, uglavnom preko Murmanska, a polovina svih ruskih potreba u benzinu, bakru i dinamitu takođe je pokrivana iz Amerike.
Ipak, Vermaht je u proleće 1942. ponovo preuzeo inicijativu. U avgustu te godine, na Erlbrusu, najvišem vrhu Kavkaza, već se vijorila ratna zastava nemačkog rajha. No, neuspešni marš na ruska naftna polja stao je Nemce milion mrtvih, ranjenih i izgubljenih, što je desetkovalo trupe na istoku. Ogromna teritorija koju je Hitler zaposeo samo u Sovjetskom Savezu, bila je tri puta veća od teritorije Francuske.
Ono što su već dugo predviđali najviši nemački oficiri, dogodilo se 19. novembra 1942. godine: ruske jedinice probile su istanjene nemačke linije i započele opkoljavanje 6. armije koja je u Staljingradu vodila borbe za svaku kuću.
Hitlerovo tvrdoglavo insistiranje na držanju zauzetih položaja sprečilo je pravovremeno povlačenje vojske: poginulo je 250.000 vojnika, a od ostalih koji su otišli u zarobljeništvo preživela je samo nekolicina.
Staljingradska bitka označila je prekretnicu u ratu, pre svega zbog nestanka aure nemačke nepobedivosti. Sve posle toga moglo se mnogo lakše predvideti.
Da Crvena armija nije efikasno i brzo pokazala snagu svog oružja, američki plan bacanja atomske bombe na Berlin, Frankfurt ili Minhen bio bi možda realizovan. Umesto jednog od evropskih gradova, američki planeri odabrali su Hirošimu i Nagasaki u kojima je avgusta 1945. godine pod atomskom pečurkom život izgubilo 200.000 ljudi.
Dan pobede
Na nebu iznad Bradenburga, 8. maja 1945. godine bila je velika radost. Kad se približio avion sa američkom i britanskom delegacijom, odnekud su se pojavili ruski jurišni avioni i počeli svoje lupinge.
Dole, na Tempelhofu, saveznike je čekala počasna ruska jedinica koja je celo pre podne pod rukovodstvom debeljuškastog pukovnika vežbala paradne pozdrave.
Po pristizanju američke i britanske delegacije, sleteo je i avion sa predstavnicima vlade Rajha, tj. onim licima koja je Hitler testamentarno odredio. Ruski vojnici su ih odveli sporednim putem, ne dozvolivši im prolaz pored počasnog stroja.
Delegacija na čelu sa general-feldmaršalom Vilhelmom Kajtelom trebalo je da ratifikuje kapitulaciju koja je u nešto jednostavnijoj formi već potpisana dan ranije u Remsu, ali od strane generala nižeg ranga.
Bezuslovna kapitulacija potpisana je u ponoć 8. maja: general-feldmaršal Kajtel odložio je maršalsku palicu, skinuo svoju desnu kožnu rukavicu, stavio monokl i potpisao se.
Pošto su i ostali Hitlerovi opunomoćenici stavili svoje potpise na rusku, englesku i nemačku jezičku verziju dokumenta, što je ukupno trajalo 15 minuta, maršal Žukov je istupio i suvo rekao: „Nemačka delegacija može napustiti salu“.
Aktom nemačke kapitulacije završen je najstrašniji rat u dotadašnjoj istoriji čovečanstva. Deveti maj proglašen je Danom pobede.
Izvor: RTS / Momčilo B. Đorđević
Foto: YouTube printscreen
