Jedna od najpoznatijih misterija evropske arheologije – kako su ogromni kameni blokovi dospeli do lokacije na kojoj poznati Stounhendž privlači pažnju svojom kamenom strukturom? Možda je konačno dobijen uverljiv odgovor. Nova geološka studija australijskih naučnika sugeriše da kamene blokove nisu doneli glečeri, kako su neki istraživači decenijama pretpostavljali, već ljudi.
Iako je taj monumentalni krug kamenja u južnoj Engleskoj star oko pet hiljada godina, pitanje porekla i transporta njegovih takozvanih „plavih kamenova“ (bluestones) i dalje je bilo predmet sporova među arheolozima i geolozima. Jedna teorija tvrdila je da su ledeni pokrivači tokom ledenog doba dovukli stene iz dalekih oblasti Britanije, a da su ih kasnije neolitski graditelji samo iskoristili na mestu gde su ih zatekli.
Međutim, najnovije istraživanje ukazuje da priroda verovatno nije imala toliku ulogu – a da je ljudski napor bio presudan.
Tragovi skriveni u pesku
Naučnici sa Univerziteta Curtin odlučili su da proveru stare hipoteze potraže na mestu gde se to najmanje očekuje: u sitnim mineralnim zrncima iz rečnih sedimenata oko Stounhendža.
Koristeći tehniku takozvanog „mineralnog otiska“, istraživači su analizirali mikroskopske kristale cirkona – izuzetno otporne minerale koji mogu da prežive geološke procese milionima godina. U laboratorijama su proučili više od 500 takvih zrna kako bi otkrili da li u njima postoji trag materijala koji bi glečeri mogli da donesu iz udaljenih regiona Britanije.
Rezultat je bio iznenađujuće jasan: takvih tragova nema.
Da su glečeri zaista transportovali stene do ravnice Salisbury, oni bi za sobom ostavili karakterističnu mineralnu „mešavinu“ iz različitih geoloških oblasti. Kako se stene vremenom raspadaju, ti minerali završavaju u rečnim nanosima – gde ih je danas moguće identifikovati i datirati.
Ali u sedimentima oko Stounhendža takav potpis nije pronađen.
Veliki podvig neolitskih graditelja
Zaključak istraživača zato naginje drugoj, ambicioznijoj pretpostavci: stene su do lokaliteta dopremili ljudi.
To je izuzetno dramatična ideja kada se uzme u obzir da pojedini blokovi teže i po nekoliko tona, a da su neki verovatno dopremljeni sa udaljenosti od stotina kilometara. Još 2024. godine jedna studija je pokazala da centralni „Altar Stone“ – težak oko šest tona – potiče iz Škotske.
Kako su ih tačno transportovali, ostaje otvoreno pitanje.
Neki istraživači veruju da su stene prevožene rekama i obalom na primitivnim splavovima, dok drugi pretpostavljaju da su premeštane kopnom uz pomoć drvenih valjaka, konopaca i velikog broja ljudi. Sasvim je moguće i da su korišćene različite metode u različitim fazama transporta.
Stounhendž i dalje krije tajne
Ova studija ne rešava sve enigme Stounhendža – ali menja način na koji gledamo na njegove graditelje. Ako su kamene blokove zaista transportovali ljudi, to znači da je neolitsko društvo posedovalo mnogo veću organizaciju, logistiku i kolektivnu snagu nego što se ranije pretpostavljalo.
A i dalje ostaje pitanje: zašto je uopšte podignut ovaj monumentalni kompleks?
Naučnici su tokom godina izneli različite teorije – od astronomskog kalendara i verskog hrama do mesta za ritualna okupljanja i velike gozbe. Verovatno je, kao i kod mnogih prastarih spomenika, istina negde između.
Stounhendž, čini se, i dalje ima dovoljno tajni da zbunjuje nauku. Ali jedna stvar postaje sve jasnija: iza tog kamenog kruga možda ne stoji snaga prirode, već upornost i vizija ljudi koji su živeli pre pet milenijuma.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
