Iako se na prvi pogled čini da skokovi iz tame, krvave scene i jezive priče samo podižu nivo stresa, sve više dokaza upućuje na suprotan zaključak: horor žanr može da ima terapijsko dejstvo, naročito kod ljudi koji se bore sa anksioznošću. Najnovija istraživanja pokazuju da strah u kontrolisanim uslovima zapravo postaje način da se mozak trenira da bolje podnosi stvarne životne neizvesnosti.
Sagovornica BBC-ja priseća se tinejdžerskog pokušaja da organizuje filmsko veče, koji se pretvorio u dvočasovno skrivanje iza ruku zbog „Egzorciste“. „Pitala sam se kako iko može da uživa u tome“, kaže ona. Upravo to pitanje — zašto tražimo sadržaje koji bi trebalo da izbegavamo — poslednjih godina intrigira filozofe, psihologe i neuroistraživače.
Zašto horor privlači?
Strah je evolutivni mehanizam zaštite, ali u trenutku kada se približava Noć veštica, milioni ljudi svesno biraju da se izlože upravo tom osećaju. Horor je postao najisplativiji žanr u Holivudu, a zanimanje za jezive priče, tvrde naučnici, staro je koliko i samo pisano predanje — od mitskih čudovišta u babilonskim tablicama do savremenih zombi apokalipsi.
Psiholog Koltan Skrivner, pionir istraživanja „morbidne radoznalosti“, navodi da horor funkcioniše kao bezbedna simulacija opasnosti. Kao što životinje posmatraju predatore kako bi naučile obrasce ponašanja, ljudi kroz priče o strahu testiraju granice svoje tolerancije na stres.
Njegova istraživanja otkrivaju tri glavne grupe ljubitelja strave:
„Zavisnici od adrenalina“, kojima je napetost izvor zadovoljstva.
„Stegnutih pesnica“, koji ne vole sam strah, ali uživaju u osećaju trijumfa kada ga savladaju.
„Tamni borci“, koji horor koriste kao mentalni oklop protiv stvarnih problema, pa i kao sredstvo u borbi sa depresijom ili anksioznošću.
Horor kao mentalna vežba
U danskom interaktivnom lavirintu „Dystopia Haunted House“, naučnici su posmatrali posetioce tokom namernog izlaganja strahu — rezultati su potvrdili iste obrasce ponašanja. Još važniji zaključak: tokom pandemije, ljubitelji horora pokazivali su znatno veću psihičku otpornost.
Objašnjenje dolazi iz savremenih teorija o radu mozga — naš um stalno pravi mentalne simulacije da bi predvideo događaje. Horor priče aktiviraju „prediktivni mehanizam“ mozga i treniraju ga da se bolje snalazi u neizvesnim situacijama.
„Ako ostanemo u kontrolisanoj neizvesnosti, postajemo spremniji da podnesemo stres u stvarnom životu“, objašnjava istraživač Mark Miler.
Od zabave do terapije
Ideja da se horor upotrebi kao terapijsko sredstvo sve je prisutnija. U Holandiji je razvijena video-igra MindLight, namenjena deci sa anksioznošću. Kako deca postaju smirenija, svetlost u igri jača, a monstrumi se pretvaraju u bezazlene životinje. Studije pokazuju da ova interaktivna tehnika ima rezultate uporedive sa kognitivno-bihevioralnom terapijom.
Skrivner veruje da sličan efekat mogu imati i dobro odabrane knjige i filmovi: iskustvo straha u sigurnosti doma uči ljude kako da regulišu emocije i to prenose na svakodnevne situacije.
Kako početi?
Za ljude koji izbegavaju horor, stručnjaci preporučuju postepeni ulazak u žanr — knjige su dobar početak jer omogućavaju veću kontrolu nad intenzitetom scena. Žanr je širok: od psiholoških trilera do lagane gotike, lako je pronaći stil koji odgovara ličnom pragu tolerancije.
Možda upravo sledeći horor koji pogledate ili pročitate bude neočekivani instrument unutrašnjeg mira — paradoks koji potvrđuje da ponekad ono čega se plašimo, može da postane naš najstabilniji saveznik u borbi protiv stresa.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
