Pitanje sudbine Naftne industrije Srbije ponovo je izbilo u prvi plan nakon što su Sjedinjene Američke Države uvele sankcije NIS-u, kompaniji pod kontrolom ruskog Gaspromnjefta. Time je dugogodišnja politika zvaničnog Beograda – balansiranje između Moskve i Vašingtona – dovedena do tačke pucanja.
Dilema između dve sile
Srbija se našla u situaciji u kojoj svaka odluka otvara ozbiljan problem. Ukoliko se povinuje američkim sankcijama i promeni vlasničku strukturu NIS-а, rizikuje da izgubi povlašćenu cenu ruskog gasa i da izazove političku odmazdu Kremlja. Sa druge strane, ignorisanje sankcija može dovesti do poremećaja na tržištu nafte u Srbiji, poskupljenja goriva i poremećaja u snabdevanju.
Zbog takvog rascepa, nacionalizacija NIS-a – model koji je Bugarska primenila na Lukoil – pojavila se kao najizvodljivije tehničko rešenje, ali politički najteži potez.
Vučićeva strategija izbegavanja
Predsednik Aleksandar Vučić javno ističe da želi da po svaku cenu izbegne nacionalizaciju, nazivajući je „otimačinom“ i „konfiskacijom“ ruske imovine. Istovremeno nagoveštava spremnost da država učestvuje u eventualnoj kupovini ruskog udela, čak i „po višoj ceni“, što sugeriše da se politčki odnosi sa Moskvom stavljaju ispred fiskalne racionalnosti.
Njegove izjave o „specijalnoj operaciji“ koju bi država morala da sprovede ukoliko ostane jedini kupac, dodatno pojačavaju utisak da Beograd manevriše između dva pritiska koje više ne može paralelno da servisira.
Rizici na unutrašnjem planu
Vučićeva stranka ima značajnu podršku među građanima naklonjenim Rusiji, pa bi nacionalizacija NIS-a mogla da naruši odnose sa njegovim najvernijim glasačkim blokom, posebno u godini u kojoj je najavio vanredne parlamentarne izbore 2026.
Osim političkog rizika, nacionalizacija bi mogla da signalizira i kineskim partnerima da državne garancije nisu stabilne, što bi se odrazilo na druge velike projekte u kojima Kina učestvuje u Srbiji.
Uloga Vlade i kontradiktorne poruke
U diskusiji oko rešenja oglasili su se i najviši zvaničnici:
Ana Brnabić naglašava da privatna imovina mora biti zaštićena i da „ovo nije komunizam“, čak i ako država mora da „preplati“ udeo.
Siniša Mali upozorava da Srbija mora da misli pre svega na sopstvenu energetsku sigurnost i da ruska strana ni posle decenija poslovanja nije ponudila zajedničko rešenje sa državom.
U njihovim izjavama provlači se kontradikcija: s jedne strane se govori o odbrani privatne svojine, a sa druge se najavljuje spremnost da država uloži ogroman novac kako bi sačuvala odnose sa Rusijom.
Bugarski scenario kao presedan
Bugarska je u sličnoj situaciji donela radikalan, ali pragmatičan potez – uvela je državnog administratora u Lukoil kako bi sprečila energetski kolaps usled američkih sankcija. Time je faktički preuzela kontrolu nad kompanijom, bez klasične nacionalizacije, ali sa istim efektom: država je garant kontinuiteta snabdevanja.
Takav model mogao bi da bude prihvatljiv i za Srbiju, ali zahteva političku spremnost za raskid sa dosadašnjim modelom odnosa prema Rusiji.
Odluka koja oblikuje geopolitički kurs Srbije
Srbija se sada nalazi pred izborom koji prevazilazi pitanje jedne kompanije. Odluka o NIS-u označiće da li zemlja ulazi u period dubljeg usklađivanja sa zapadnim sankcionim režimom ili ostaje zarobljena u zavisnosti od ruskog energetskog uticaja.
Vučićev otpor nacionalizaciji nije tehnokratski – on je politički. Ali kako se rokovi približavaju, prostor za manevrisanje se sužava, a potreba da se obezbedi energetska stabilnost postaje važnija od održavanja privida „balansa“ koji više nije održiv.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
