Posle vazdušnih udara na iranski nuklearni program u junu 2025. godine, činilo se da je jedno poglavlje zatvoreno. Ali sedam meseci kasnije, pravo pitanje nije da li je program uništen — već da li je samo potisnut u dublju, manje vidljivu fazu.
Nuklearni program jedne države nije samo pitanje zgrada i centrifuga. On je politička odluka, tehnološko znanje i dugoročna strategija.
Šta je pogođeno u napadima na Natanz, Fordo i Isfahan
Tokom dvanaestodnevnog sukoba napadnuta su tri ključna centra iranske nuklearne infrastrukture: Natanz, Fordo i Isfahan.
Prema procenama Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), Iran je u trenutku početka sukoba raspolagao sa oko 440 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto. Tehnički gledano, prelazak sa 60 na 90 odsto — što je nivo potreban za oružje — predstavlja znatno kraći proces nego put od prirodnog uranijuma do 60 odsto.
Međutim, proizvodnja materijala nije isto što i proizvodnja bombe.
Za funkcionalno nuklearno oružje potrebni su dodatni koraci: dizajn bojeve glave, sistem detonacije, testiranja i integracija sa balističkim projektilom. Upravo tu zona ostaje najnejasnija.
Da li je nuklearni program „izbrisan“?
Američki predsednik Donald Trump izjavio je nakon napada da su postrojenja „izbrisana“. Međutim, direktor IAEA, Rafael Grossi, naglasio je da je šteta „teška, ali ne i potpuna“.
Drugim rečima: fizička infrastruktura je oštećena, ali znanje ostaje.
Satelitski snimci iz poslednjih meseci ukazuju na građevinske aktivnosti oko Natanca i Isfahana. Pojedini tunelski ulazi su zapečaćeni, ali su primećene nove konstrukcije i dodatna zaštita podzemnih kompleksa. To može značiti dve stvari: sanaciju štete ili premeštanje aktivnosti u još dublje i zaštićenije objekte.
Od sporazuma do eskalacije
Prelomna tačka dogodila se 2015. godine kada je Iran pristao na stroga ograničenja obogaćivanja u okviru međunarodnog sporazuma. Obogaćivanje je tada ograničeno na 3,67 odsto, uz pojačane inspekcije.
Povlačenje Sjedinjenih Država iz sporazuma 2018. godine promenilo je dinamiku. Sankcije su obnovljene, a Iran je postepeno podizao nivo obogaćivanja — prvo na 20, potom na 60 odsto.
U junu 2025. godine IAEA je formalno konstatovala kršenje obaveza. Već sledećeg dana počeli su vazdušni udari.
Spirala nepovjerenja tako je prešla u fazu otvorene konfrontacije.
Koliko je Iran blizu bombe?
Prema ranijim procenama američkih obaveštajnih struktura, Iran bi mogao relativno brzo da proizvede dovoljno materijala za jednu napravu. Ali to ne znači da je politička odluka doneta.
IAEA je u februaru saopštila da nema potvrde o aktivnom radu na nuklearnoj bojevoj glavi. Ipak, inspekcije nisu obuhvatile sve ključne lokacije posle napada, što ostavlja prostor za spekulacije.
Drugim rečima: ne postoje dokazi o izradi bombe — ali ne postoji ni potpuna transparentnost.
Da li bi iranska bomba destabilizovala region?
Ako bi Iran postao nuklearna sila, posledice bi bile višeslojne:
Izrael bi se suočio sa direktnim strateškim izazovom.
Saudijska Arabija bi mogla da ubrza sopstvene ambicije.
Kina i Rusija bi dodatno ojačale političke veze sa Teheranom.
Region bi ušao u logiku nuklearnog odvraćanja.
Paradoksalno, pojedini analitičari smatraju da bi nuklearno odvraćanje moglo stabilizovati odnose, slično modelu hladnoratovske ravnoteže. Drugi upozoravaju da je Bliski istok previše nestabilan za takav eksperiment.
Najveći rizik nije nužno planirani napad, već pogrešna procena u trenutku krize.
Zaključak: nuklearni program između pritiska i odluke
Iranski nuklearni program danas je u specifičnoj fazi: infrastrukturno oštećen, politički pod pritiskom, ali tehnološki živ. Ključno pitanje više nije tehničko — već političko. Da li će Teheran odlučiti da prag zadrži kao sredstvo pritiska, ili će preći liniju koja menja regionalnu ravnotežu? Za sada, odgovor ostaje u sivoj zoni između odvraćanja i eskalacije.
A upravo ta siva zona predstavlja najveću opasnost.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
