Predstava „Una“ u Zvezdara teatru, rađena po motivima istoimenog romana Mome Kapora, pojavljuje se u trenutku koji joj daje dodatnu težinu. Iako je reč o priči nastaloj pre nekoliko decenija, njen zaplet – emotivna veza između uglednog univerzitetskog profesora i višestruko mlađe studentkinje – danas zvuči gotovo dokumentarno. Upravo na to je, najavljujući predstavu, ukazao i Dušan Kovačević, primetivši da bi publika lako mogla pomisliti kako je tekst pisan po narudžbini savremenih okolnosti.
Međutim, „Una“ nije tek priča o zabranjenoj ili kontroverznoj ljubavi. U dramskoj adaptaciji Stevana Koprivice, Kaporov roman dobija jasniji društveno-politički okvir, u kojem se intimni odnos dvoje ljudi pretvara u ogledalo šireg ambijenta: univerzitetskih intriga, političkih podela, pritisaka moći i manipulacija medija.
Radnja započinje naizgled bezazleno – studentkinja sociologije medija traži intervju od popularnog profesora Mišela Babića. Ipak, iza tog zahteva stoji ucena: mlada žena prinuđena je da posluži kao posrednik u političkoj igri čiji je cilj da se utvrdi profesorova ideološka pozicija. Nagrada za „saradnju“ bila bi obustava sudskog postupka protiv njenog oca i obećana prestižna stipendija. Ono što započinje kao proračunata strategija, prerasta u snažnu, neobuzdanu emotivnu vezu, za koju sam profesor od početka tvrdi da ima rok trajanja.
Režiju potpisuje Dejan Projkovski, koji predstavu oblikuje kao proširenu duodramu. U fokusu su dvoje protagonista, dok sporedni likovi – prorektor i profesorova supruga – funkcionišu kao korektiv i društveni okvir. Profesorova predavanja publici (studentima) vešto se prepliću sa privatnim scenama, čime se briše granica između javnog i intimnog, racionalnog i strastvenog.
Scenski izraz oslanja se na stilizaciju i simboliku. Posebno se izdvaja scenografsko rešenje Valentina Svetozareva – sivi transparenti koji na prvi pogled deluju kao političke parole, ali se kasnije otkrivaju kao knjige. Taj vizuelni obrt ostavlja prostor za višestruko tumačenje: kao poruku o snazi znanja iza svakog bunta, ali i kao suptilnu kritiku prazne retorike savremenih protesta.
U ulozi profesora Babića, Nikola Ristanovski gradi složen, nijansiran lik intelektualca koji je istovremeno harizmatičan i umoran, principijelan, ali duboko razočaran. Njegova interpretacija nosi prepoznatljivu melanholiju i rezignaciju čoveka koji je previše video i previše govorio, a sada više ne veruje da reči mogu promeniti svet.
Nasuprot njemu, Magdalena Mijatović kao Una donosi izuzetno zrelu i sigurnu glumačku kreaciju. Njena junakinja je istovremeno pronicljiva i impulsivna, nežna i borbena, svesna sopstvene pozicije, ali i ranjiva u svojoj potrebi za ljubavlju i priznanjem. Reč je o ulozi koja zahteva precizan balans, a Mijatovićeva ga postiže sa lakoćom.
„Una“ u Zvezdara teatru tako se pokazuje kao predstava koja uspešno spaja ličnu dramu i društveni komentar. Ona ne nudi jednostavne odgovore, ali postavlja pitanja koja su danas možda važnija nego ikada: o moći, odgovornosti, kompromisima i granicama ljubavi. Upravo zato ima potencijal da, poput Kaporovog romana i nekadašnjeg filma, pronađe put do široke publike i ostane na repertoaru duže nego što je to uobičajeno.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
