Roman „Ovi dani“ britanske spisateljice Lusi Koldvel, dobitnik nagrade Volter Skot za istorijsku prozu, vraća čitaoce u Belfast iz proleća 1941. godine, kada je grad bio razaran u nacističkim vazdušnim napadima. Radeći sa istorijskom građom koja se retko pojavljuje u književnosti, autorka oblikuje potresnu priču o dvema sestrama koje stoje na suprotnim životnim raskrsnicama – jedna ulazi u siguran, imućan brak, a druga danonoćno zbrinjava ranjene kao dobrovoljna bolničarka. Njihove sudbine ujedno oslikavaju lom porodice, strah koji izjeda svakodnevicu i tihu snagu ljubavi koja opstaje i kada se čini da je sve izgubljeno.
Knjiga je nedavno objavljena i kod nas, u prevodu Jelene Jokanović, a povodom izlaska, Koldvel je govorila o tome kako je nastajala priča koja, iako ukorenjena u prošlosti, deluje zapanjujuće savremeno.
„Nisam imala osećaj da pišem o prošlosti“
Iako je „Ovi dani“ njen prvi roman koji podleže takozvanom „pravilu šezdeset godina“, prema kom se delo smatra istorijskim ako je smešteno dovoljno daleko u prošlost, autorka kaže da se tokom pisanja nije osećala kao klasičan pisac istorijske proze.
„Sve mi je delovalo živo, kao da se događa sada. Nisam imala utisak da rekonstruišem nešto što je zauvek završeno – svet romana bio je prisutan, pulsirajući, skoro opipljiv“, kaže Koldvel.
Inspiraciju za takav pristup pronašla je još kao tinejdžerka kada je čitala romane Hilari Mantel. Tada je prvi put shvatila koliko istorijska proza može da bude snažna, ako uspe da čitaocu dočara ne samo činjenice već i unutrašnji život epohe.
Grad koji pamti ono o čemu se malo govori
Bombardovanje Belfasta aprila i maja 1941. jedno je od najrazornijih u toku Drugog svetskog rata u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali je, paradoksalno, ostalo u senci londonskog blica. Koldvel je tek tokom čitanja dečje knjige svom dvogodišnjem sinu počela da razmišlja o tome koliko se malo govori o tragediji njenog grada.
„Shvatila sam da gotovo da nema književnih dela o tom događaju, iako skoro svaka porodica u Belfastu čuva neku priču iz tog vremena“, objašnjava autorka.
Upravo su te porodične uspomene postale početna tačka njenog istraživanja.
Kopanje po prošlosti – od arhiva do uspomena
Priprema za pisanje trajala je mesecima. Koldvel je proučavala stručne knjige, ratne izveštaje, stare mape, dnevnike i svedočanstva preživelih, pretraživala arhive, ali i razgovarala sa ljudima koji su kao deca doživeli bombardovanje.
„Skoro svi su tvrdili da nemaju ništa važno da mi ispričaju, a onda bi krenule priče koje nisam mogla da zaboravim – o igrama u skloništima dok padaju bombe, o čuvanju cipela za posebne prilike, o snovima da će negde osvanuti pomorandže.“
Kao jednako dragoceni bili su i sitni detalji iz svakodnevice – kako se oblikovala frizura bez kozmetike, čime se čuvala garderoba, kakav je bio ukus rata u običnim kuhinjama.
Kada prošlost i sadašnjost počnu da se prepliću
Roman je pisan tokom pandemije. Kako se svet zatvarao zbog virusa, Koldvel je danima uranjala u priču o ljudima koji su se zatvarali zbog bombi. Taj paralelizam joj je bio zapanjujuće snažan.
„Imala sam osećaj da postoji prolaz između njihovog vremena i našeg. Kao da su ti svetovi na različitim frekvencijama, ali dovoljno blizu da se dodiruju.“
Taj osećaj ugrađen je u roman: kretanje kroz ruševine i tišina praznih ulica iz 1941. godine imaju snažne paralele sa savremenim iskustvom karantina.
Istorija kao živo iskustvo
Za Lusi Koldvel, istorijski roman nije puko oživljavanje epohe. To je način da se prošlost ponovo proživi.
„Pisati o istoriji znači udahnuti joj dah, osetiti je pod prstima, učiniti je stvarnom.“
U tom procesu, činjenice jesu važne, ali, kako naglašava, istina u romanu nije samo u podacima već i u emociji koju čitalac prepoznaje kao autentičnu.
Grad koji je preživeo
Nakon bombi 1941. mnogi su verovali da je Belfast mrtav grad. Preživeli su govorili da se iz tog ruševnog užasa nikada neće podići. Ali jeste.
I zato je „Ovi dani“ više od romana o ratu – to je knjiga o opstajanju, o ljudima koji ponovo uče da dišu nakon katastrofe, o ljubavi koja se, uprkos svemu, ne gasi.
Na kraju, Koldvel kaže da je tokom pisanja neprestano mislila i na budućnost – na to čega će se njeno dete sećati iz godina pandemije.
„Pitao me je: ‘Mama, sećaš se kad je London mirisao drugačije? Kad smo aplaudirali sa balkona?’ Tada sam shvatila – i to je istorija koja se tek piše.“
Sve te uspomene, kao i one iz 1941. godine, utkane su u roman koji svedoči o jednoj istoj istini: svet se menja, ali ljudska potreba za bliskošću ostaje ista.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
