Giljermo del Toro se još kao dečak susreo sa romanom Meri Šeli i ostao trajno obeležen njegovim idejama o stvaranju, odgovornosti i granicama ljudskosti. Tokom karijere često je naglašavao da želi da napravi svoju verziju „Frankenštajna“, a tragovi te opsesije vidljivi su u gotovo svakom njegovom filmu – od „Hronosa“ i „Grimiznog vrha“, do „Oblika vode“ i „Pinokija“. Sada, posle 30 godina razmišljanja i priprema, del Toro je konačno realizovao svoju viziju, uz Oskara Ajzaka, Džejkoba Elordija i Miu Got kao glavne nosioce priče.
Osobena tuga posle ostvarenog sna
Del Toro je otvoreno priznao da je završetak filma kod njega izazvao gotovo bolnu vrstu praznine – osećaj sličan gubitku, kako je opisao, kao da se završila jedna epoha njegovog života. Iako je iskustvo snimanja bilo upravo onoliko inspirativno koliko je zamišljao, spoznaja da se dugogodišnja opsesija konačno pretvorila u gotov film ostavila ga je dezorijentisanim. Reči Dejvida Kronenberga, koji mu je savetovao da posle „zatvorene“ priče napravi nešto potpuno drugačije, sada mu odzvanjaju jače nego ikad.
Frankenštajn: Drugo lice čudovišta
Del Torov odnos prema čudovištima oduvek je bio nežan i posve drugačiji od klasičnih prikaza. Njegovo Stvorenje nije ni Karlofov tragični nevino-krhki lik, ni moderni horor simbol – već kompleksno biće koje, uprkos nasilju koje počini, poseduje unutrašnju čistotu i dečiju radoznalost. Film je strukturiran kao svojevrsni dijalog između Viktora i Stvorenja: prva polovina pripada tvorcu, druga njegovom delu, sve vreme prožeto bajkovitim tonom i motivima kruga koji se pojavljuju u kompoziciji kadra i narativa.
Životinje koje uvode Stvorenje u svet – gavranovi, jelen, vukovi – predstavljaju svojevrsnu mapu sveta: grubu, preteću i istovremeno prelepu. Stvorenje na kraju izgovara ključnu rečenicu: „Za tebe sam rugoba; za sebe sam samo ja“, čime film zaokružuje svoju humanističku poruku.
Elizabet kao ogledalo čudovišta
U del Torovoj interpretaciji lik Elizabet nosi jednaku dozu nevinosti i unutrašnje čudnovatosti kao i samo Stvorenje. Ona ga prihvata bez predrasuda, kao da u njemu prepoznaje sopstvenu autsajdersku prirodu. Del Toro time naglašava da su mnogi naši strahovi naučeni, dok empatija često pripada detinjstvu koje u oba lika opstaje uprkos patnji i iskustvu.
Miu Got je od početka bila u njegovim mislima za ovu ulogu, a del Toro joj je namerno dopustio da se u kostimu kreće nesputano, gotovo savremeno – jer ova priča nije imitacija viktorijanskog perioda, već bajka obojena savremenom senzibilnošću.
Moderni Prometej u novoj estetici
Film vizuelno i stilski izbegava očekivani „klasični viktorijanski realizam“ i umesto toga uvodi elemente inspirisane boemskom scenom Londona 1970-ih – glam, šljokice, art-rok energiju. Viktor, koga igra Oskar Ajzak, dobija auru rok zvezde, ne naučnika iz laboratorije, što dodatno pojačava operetski ton filma.
Del Toro objašnjava da je njegov izazov bio da istovremeno ostane veran duhu originala i ponudi priču koja odmah pokazuje da je drugačija: već u prvih deset minuta gledalac shvata da ovo nije poznati „Frankenštajn“, već radikalno nova vizija zasnovana na najdubljim temama romana – identitetu, izolaciji i potrazi za smislom.
Frankenštajn je razlika između stvaranja i odricanja
„Frankenštajn“ Giljerma del Tora nije samo još jedna adaptacija klasika – to je film koji sabira sve njegove motive, opsesije i estetske pomake. To je delo u kojem se reditelj, nakon tri decenije razmišljanja, suočava sa razlikom između stvaranja i odricanja, sa sopstvenim shvatanjem monstruoznosti i nevinosti. I možda zato, kako sam priznaje, oseća prazninu: jer je deo kosmosa koji je nosio čitavog života konačno oblikovan i pušten u svet.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
