Pesma „Tamo daleko“ nije nastala u tišini. Rađala se na obalama Jonskog mora, dok su srpski vojnici, iscrpljeni i ogoljeni, gledali u talase kao u poslednju granicu između života i smrti. Iza njih su ostali zavejani vrhovi Albanije i Crne Gore, ispred – neizvesnost ostrva Krfa, koje je u januaru 1916. postalo utočište za ono što je preostalo od jedne države u povlačenju.
Na tom grčkom ostrvu, daleko od domovine, utočište je pronašlo oko 150.000 srpskih vojnika. Za mnoge od njih Krf je značio spas, ali za hiljade – poslednju stanicu.
Povlačenje bez izlaza
Nakon kratkotrajnog predaha posle Kolubarske bitke, Srbija se krajem 1915. našla u bezizlaznom položaju. Napadnuta sa svih strana – od Austrougarske, Nemačke i Bugarske – ostala je odsečena od saveznika koji su se nalazili u Solunu. Bugarska ofanziva preseče komunikaciju u Kačaničkoj klisuri i srpska vojska biva prinuđena da se povuče ka Metohiji.
U Peći, Đakovici i Prizrenu doneta je odluka koja će obeležiti srpsku istoriju: povlačenje ka Jadranu, preko albanskih planina. Taj put, kasnije nazvan Albanska golgota, vodio je kroz sneg, glad, bolesti i neprijateljsko okruženje. Kolone vojske, civila i državne administracije kretale su se u više pravaca – preko Crne Gore ka Skadru, dolinom Drima, ali i preko Elbasana ka Valoni, tada pod italijanskom kontrolom.
Iako je prelazak planina trajao relativno kratko, agonija se produžila po dolasku na obalu. Nedostatak hrane, skloništa i savezničkih brodova učinio je da se umiranje nastavi – sada bez pucnja.
Tamo daleko, daleko od mora
Tek početkom 1916. godine, posle brojnih diplomatskih intervencija, započela je evakuacija srpske vojske. Francuski, italijanski i britanski brodovi prevozili su iznemogle ljude sa albanske obale ka Krfu. Prve grupe stigle su na Božić, a glavni talas tokom januara.
Iskrcavanje u lukama Guvija, Krf i Moraitika nije ličilo na pobednički dolazak vojske. Ljudi su padali od iscrpljenosti, bolesni su odmah razdvajani i upućivani na improvizovane bolnice, najpre na ostrvo Lazaret, a zatim i na Vido.
Ostrvo smrti i nade
Vido je postao simbol krfske tragedije. Na tom kamenitom, tada ogoljenom ostrvu, umirali su najteži bolesnici. Lekari su bolest nazvali „ratni proliv“ – posledicu krajnje iscrpljenosti, u kojoj organizam više nije mogao da zadrži ni hranu ni vodu.
Kako na ostrvu nije bilo mesta za sahrane, tela su polagana u more. Tako je nastala Plava grobnica – nevidljivo, ali duboko upisano groblje u kolektivno pamćenje. Procene govore o pet do šest hiljada ljudi koji su tu našli večni mir. Milutin Bojić, svedok tih dana, pretočio je bol u stihove koji su nadživeli rat.
I na samom Krfu groblja su nicala uz logore. Upamćen je i gest grčkog seljaka Janisa Janulisa, koji je dozvolio da se srpski vojnici sahranjuju na njegovoj njivi – zemlji koju, prema predanju, nikada više nije obrađivao.
Država u izgnanstvu
Krf nije bio samo vojni logor. Na ostrvo su stigli i ministri, poslanici, činovnici. Vlada Nikole Pašića radila je iz hotela „Bela Venecija“, dok je Narodna skupština zasedala u gradskom pozorištu. Upravo tu je 1917. usvojena Krfska deklaracija – politički temelj buduće zajedničke države južnih Slovena.
Postojale su škole, štampane su novine, a život se, koliko je to bilo moguće, obnavljao. Vojnici su se kupali u moru, pevali, družili sa meštanima koji su im donosili voće i ribu. Mali brod nazvan „Srbija“ obilazio je logore i muzikom podizao moral.
Povratak u rat – i kući
Nakon oporavka i reorganizacije, od proleća 1916. srpska vojska je prebačena na Solunski front. Opremljena saveznicima, u novim uniformama, ali sa starim šajkačama, vratila se u rat iz kog će izaći kao pobednička.
Proboj Solunskog fronta u septembru 1918. označio je kraj dugog puta započetog na albanskim planinama. Poslednji Srbi napustili su Krf 1919. godine i vratili se u domovinu koja više nije bila Srbija već Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Ali Krf je ostao – kao mesto stradanja, oporavka i tihe pobede nad nestankom. Mesto gde je jedna vojska preživela, da bi se jednog dana vratila kući.
Foto: YouTube printscreen
