U vaterpolu postoje utakmice i postoji: Srbija protiv Mađarske. Sve ostalo je sport, ovo je tradicija, istorija i večiti duel dva mentaliteta vaterpolista koja ne znaju za kalkulaciju. Kada se ove dve reprezentacije nađu u bazenu, ne igra se samo finale – igra se za pamćenje.
Tačno deset godina nakon prethodnog evropskog zlata, Srbija je ponovo na vrhu. I, gotovo simbolično, opet kao domaćin, opet u Beogradu, opet posle finala koje se ne dobija lako, već se otima.
Treći put Srbija organizuje Evropsko prvenstvo – i treći put završava sa zlatom oko vrata. Tašmajdan 2006, Arena 2016, Arena 2026. Kao da je neko unapred napisao scenario.
Finale protiv Mađarske donelo je sve ono zbog čega se ovaj sport voli: tvrdu igru, nervozu, promašaje sa igračem više, udarce u prečku i golmana koji u jednom trenutku postaje – zid. Srbija je slavila 10:7, ali rezultat ne govori ni približno koliko je ova pobeda bila teška.
Bitka vaterpolista bez alibija
Danima uoči finala postavljalo se pitanje – u kakvom će sastavu Srbija izaći u bazen. Virus je udaljio Miloša Ćuka, a kapiten Nikola Jakšić je suspendovan u polufinalu. Kada je suspenzija ukinuta, bilo je jasno: Srbija neće tražiti izgovore.
I nije ih tražila.
Mađarska je došla po revanš, svesna da joj je ovo prilika da se vrati na evropski tron. Umesto toga, vratila se uspomena na 2006. godinu, kada su takođe poraženi u Beogradu, u finalu koje je lomilo nerve do poslednje sekunde.
Hobotnica i bombarder vaterpolista
Pred skoro 15.000 gledalaca, utakmica je dugo bila u klinču. Srbija je povela, Mađarska sustizala, bazen je ključao. U trenucima kada je napad zapinjao, a nervoza rasla, pojavio se čovek koji je odbio da primi gol – Milan Glušac.
Mladi golman branio je kao da ima osam ruku. Prečke su pomagale, ali je Glušac bio taj koji je lomio ritam Mađara. Ubrzo je Arena počela da skandira ono što se ne čuje često za golmane – „MVP“.
Na drugoj strani, Dušan Mandić je radio ono što radi najbolje. Golovi, hladnokrvnost sa peterca, ukradena lopta u trenutku kada su Mađari imali dva igrača više. Njegova „bomba“ za 10:6 bila je trenutak kada je finale praktično rešeno, a slavlje počelo pre poslednjeg zvižduka.
Mađarska je uspela samo da ublaži poraz. Srbija nije ispuštala kontrolu.
Povratak na mesto koje pripada
Za Srbiju je ovo osma evropska titula ukupno, šesta od samostalnosti. Za reprezentaciju koja je trostruki uzastopni olimpijski šampion, povratak na evropski tron bio je pitanje trenutka, ali i strpljenja.
Posle osam godina bez medalje na Evropskim prvenstvima, „delfini“ su se vratili – i to na najviše postolje.
Individualna priznanja su samo potvrdila ono što je Arena već znala: Glušac je najbolji golman turnira, Mandić MVP finala, a uz Strahinju Rašovića, Srbija ima trojicu igrača u idealnom timu šampionata.
Selektor Uroš Stevanović tako se upisao u društvo svojih prethodnika koji su vodili Srbiju do evropskog zlata – tiho, bez pompe, ali sa jasnim potpisom.
Kraj čekanja
Ovo nije bila samo pobeda u finalu. Ovo je bio kraj jedne decenije čekanja, potvrda kontinuiteta i dokaz da se u srpskom vaterpolu i dalje zna put – čak i kada izgleda da je privremeno izgubljen.
A Srbija i Mađarska? Njihov sledeći duel već sada ima zakazanu publiku. Jer klasici se ne završavaju – oni se samo nastavljaju.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
