U normalnim državama, tužioci za organizovani kriminal vode rat sa mafijom. U Srbiji, taj rat vode sa – vlašću. Dok se drugde kriminal boji tužilaštva, ovde je tužilaštvo ono koje živi pod opsadom politike. I to nije incident, nego 13 godina sistemske prakse: institucije su potčinjene, a zakon elastičan – dovoljno da se prilagodi političkom interesu.
Najnoviji primer je slučaj ministra kulture Nikole Selakovića, koga je Tužilaštvo za organizovani kriminal pozvalo na saslušanje zbog afere „Generalštab”. Kada se nije pojavio, izdato je naređenje za njegovo privođenje. Umesto da se javi tužiocima, Selaković se pojavio – na televiziji. U pratnji kamera, izveo je političku predstavu ispred zatvorenog tužilaštva, targetirao pojedince po imenu i instituciju nazvao kriminalnom organizacijom. Poruka je bila jasna: sud se više ne vodi u sudnici, već na nacionalnim frekvencijama – navodi Radmilo Marković u autorskom tekstu za nedeljnik Vreme.
„Generalštab“ kao podeljena bomba
Slučaj ukidanja zaštite sa zgrada Generalštaba daleko je više od jedne administrativne odluke. Ako se potvrde sumnje tužilaštva, u pitanju je lanac falsifikata, pritisaka i političkih naređenja koji vodi ravno u vrh izvršne vlasti.
U normalnom sistemu, takva afera ruši vladu. U Srbiji – ruši tužilaštvo.
Zato se moć tako grčevito bori da TOK stavi pod političku kapu. Jer dok postoji nezavisni tužilac, postoji i mogućnost da neko završi pred zakonom – bez obzira na funkciju.
Recept je star: ako ne možeš da kontrolišeš predmet – ukini instituciju. Zato se u skupštinskim kuloarima već govori o „reorganizaciji” tužilaštva, koja zapravo znači njegovo podređivanje i samim tim obezvređivanje.
Da li su tužioci probudili rad tužilaštva?
Zanimljivo je da se tužilaštvo odjednom „probudilo” i počelo da se brani javnim saopštenjima. Ne zato što je odjednom otkrilo ideal vladavine prava, već zato što su napadi postali direktni i lični.
Tek kada je politika zakucala na njihova vrata, tužioci su počeli da govore o pritiscima, opstrukcijama i pretnjama. A tih pritisaka je bilo i ranije – u slučajevima „Jovanjica”, „Krušik”, „Savamala”, ubistva Olivera Ivanovića… ali tada su vrata ćutala zajedno sa institucijama.
Danas, samo zato što su se našli na nišanu, govori se o pravnom poretku. I to mnogo govori o dubini krize.
Mediji kao palica
Napad na tužilaštvo nije pravni, nego propagandni. Nema tu argumenata – ima etiketa. „Banda”, „klika”, „državni neprijatelji”. Kada funkcioneri ekranizuju optužnice, to više nije politički pritisak – to je javni progon.
I najopasnija poruka glasi: tužilaštvo mora raditi „u interesu države”. A u Srbiji to često znači – u interesu vlasti.
Za sada imamo ministra Selakovića koji ignoriše pozive pravosudnih organa, televizije koje sude pre suda i vlast koja pokušava da prebaci igru na domaći teren – tamo gde uvek pobeđuje.
Ali ovaj predmet se neće završiti u studiju. Ili će pasti tužilaštvo – ili će pasti mit o nedodirljivosti. Trećeg puta više nema – zaključuje Radmilo Marković u autorskom tekstu za nedeljnik Vreme.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
