21. januar 2024.
Šta je sindrom Princa Čarlsa? U biznisu se ovaj termin koristi kod smene generacija u porodičnim kompanijama. Dve trećine porodičnih generacija ne preživi smenu generacija.
Petrica Đaković u autorskom tekstu za magazin “Forbes” navodi da isprepletanost emocija i novca, porodičnih odnosa i biznisa čine porodične kompanije posebno osetljivim na tranziciju sa jedne generacije na drugu, a čestu opsesiju osnivača da je svoje poslovno čedo gradio za naslednike i da oni jednostavno moraju da nastave da tim čedom upravljaju demantuje statistika. U Evropi je prenošenje upravljanja na decu ili članove porodice tek do jedne trećine, jedna trećina se prilikom povlačenja osnivača proda, dok preostala trećina preduzeća propadnu tokom procesa biznis transfera.
Definicija je mnogo, navodi u svojoj knjizi Osnivači, naslednici, menadžeri autor Boris Vukić, suvlasnik u konsultantskoj kući Adižes i stručnjak za proces prenosa vlasništva sa jedne na drugu generaciju, ali se one razlikuju tek u detaljima. Suština je, pak, da porodične kompanije spajaju biznis i porodicu, odnosno da je to kompanija u čije upravljanje ili rukovođenje je uključena jedna porodica.
„Po definiciji Evropske unije, porodične kompanije su one u kojima većinski udeo u odlučivanju ima osnivač ili osoba koja je kupila kompaniju ili članovi njihove najuže porodice gde barem jedan član porodice učestvuje u upravljanju kompanijom. Ukoliko se radi o akcionarskom društvu, onda se porodičnom kompanijom ima smatrati ona u kojoj oni imaju najmanje 25 odsto prava odlučivanja“, navodi Vukić dodajući da „uspeh porodične kompanije zavisi od uspešnog prenosa biznisa na iduću generaciju“.
Rupert Mardok i njegovi naslednici mesecima su privlačili pažnju svetskih medija ne samo zbog toga što je vremešni, 92-godišnji medijski magnat i vlasnik Njuz korporacije rešio da se povuče sa čela imperije već i zbog porodične drame oko njegovog naslednika.
Mardok je, kako je to svojevremeno pisao Veniti Fer, bio „opsednut pitanjem njegovog nasleđivanja i uveren da će darvinovska borba iznedriti najsposobnijeg među njegovom decom“. Surova borba za presto bila je glavna inspiracija scenaristi popularne serije Naslednici (Succession), a mediji pišu i o međusobnim optužbama Rupertovih naslednika o odavanju porodičnih tajni tvorcima pomenute serije.
Mardokova Njuz korporacija ilustrativna je za raspršivanje zablude da je porodična kompanija ustvari preduzetnička radnja ili malo preduzeće u kojem većinu radne snage čine osnivač i članovi njegove porodice, a istina je zapravo da se i mnoge globalne korporacije svrstavaju u kategoriju porodičnih kompanija.
Rupert Mardok, ma koliko bio opsednut naslednikom svog carstva, svakako nije izuzetak, jer iskustva svedoče da većina osnivača porodičnih kompanija želi da na njihovo mesto, kada za to dođe vreme, zasednu njihova deca.
Zagrebemo li po najvećim domaćim kompanijama uočićemo isti trend, najpre one su uglavnom porodične, a i deca osnivača kompanija uglavnom su uključena u porodični biznis. Primera radi, sin Miodraga Kostića, vlasnika i osnivača kompanije MK grupa, Aleksandar poslednjih godina je potpredsednik kompanije, dok su deca Miroslava Miškovića, vlasnika Delta holdinga, potpredsednici Upravnog odbora ove kompanije.
Boris Vukić kaže i da se dve trećine kompanija u svetu klasifikuju kao porodične, a smenu prve generacije „preživi“ isto toliko njih. Što se kompanija generacijski udaljava od osnivača, to se šanse za njenu uspešnu tranziciju smanjuju pa smenu druge generacije na globalnom nivou uspešno prođe oko 13 odsto, a nakon treće opstane tek tri odsto firmi.
„Regionalne razlike, ako izuzmemo to što je u Sloveniji proces biznis transfera nešto napredniji, gotovo i da ne postoje. Postoje te kulturološke i vrednosne razlike kada je u pitanju nasleđivanje sin ili kćerka, ali to nema veze sa državnim granicama“, kaže Boris Vukić.
I možda su muke, problemi, dileme i odnosi unutar porodica kada je prenos vlasništva sa jedne generacije na drugu, slični u svim zemljama regiona, odnos država prema ovom procesu, ipak, nije. U članicama EU ipak je nešto razvijenija podrška države, svest o važnosti ove teme i osvešćivanju osnivača o njihovoj ključnoj ulozi u procesu tranzicije.
Jasnije im je da ovo nije pitanje porodičnih odnosa nego privrede jedne zemlje, jer propast porodične kompanije ne znači automatsku propast porodice i njenog bogatstva, ali znači siguran gubitak radnih mesta i budžetskih prihoda.
Izvor: Forbes / Petrica Đaković
