Srbija ima čitavu generaciju ljudi koja je odrasla uz jednu ekonomsku logiku: važno je da posao postoji, makar pola plate stizalo u koverti, bez papira i bez pitanja šta će biti za dvadeset ili trideset godina.
Mnogi zaposleni godinama su formalno prijavljivani na minimalac, dok su ostatak zarade dobijali „na ruke“. Za radnike je to često izgledalo kao jedini način da prežive, za poslodavce kao način da smanje troškove, a za državu kao problem koji traje decenijama i nikada nije zaista rešen.
Iza bele koverte na stolu krije se mnogo više od utaje poreza. To je priča o siromaštvu, slabim institucijama, nepoverenju u sistem i ekonomiji koja veliki deo tržišta rada drži između legalnog i ilegalnog.
„Važno je samo da imaš posao“
Za mlade ljude koji tek izlaze sa fakulteta ili srednje škole pitanje doprinosa i buduće penzije često deluje apstraktno. Kirija, računi i hrana imaju prednost nad razmišljanjem o tome šta će biti za nekoliko decenija.
Upravo zbog toga je model „minimalac na račun, ostatak u gotovini“ postao široko prihvaćen, naročito među mlađim radnicima i slabije plaćenim zanimanjima.
Prema ranijim analizama Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), svaki peti zaposleni u Srbiji primao je celu platu ili njen deo u gotovini, mimo zvaničnih tokova. Posebno su pogođeni mladi između 18 i 29 godina, ali i zaposleni u građevinarstvu, trgovini i ugostiteljstvu — sektorima u kojima je pritisak na troškove najveći.
Mnogi pristaju na takav odnos jer nemaju stvarni izbor.
Kada tržište rada funkcioniše po principu „uzmi ili ostavi“, zaposleni retko mogu da pregovaraju o pravima. Poslodavac tada nudi jednostavnu računicu: ako te prijavim na pun iznos, dobićeš manje novca „u džep“. Radnik pristaje jer mu je svaki dinar potreban odmah.
Ali dugoročna cena takvog pristanka često postane vidljiva tek kada dođu bolest, kredit ili penzija.
Ko zapravo gubi?
Na prvi pogled deluje da obe strane imaju korist.
Poslodavac plaća manje poreza i doprinosa, dok zaposleni dobija nešto veću neto sumu nego što bi imao pri potpuno legalnoj isplati.
Međutim, stvarna korist uglavnom ostaje kod poslodavca.
Kada je radnik prijavljen na minimalac, njegova zvanična zarada ostaje niska bez obzira na to koliko novca stvarno prima. To znači da su manji doprinosi za penziono i zdravstveno osiguranje, manja osnovica za bolovanje, porodiljsko odsustvo ili buduću penziju.
Tek kada zaposleni ode na duže bolovanje ili pokuša da podigne kredit, postaje jasno koliko je „plata u koverti“ zapravo skupa.
Mnogi tada prvi put shvate da banka priznaje samo ono što piše na računu, a ne ono što se godinama dobijalo u kešu.
Država koja gubi milijarde
Siva ekonomija nije samo problem pojedinačnih firmi. Ona direktno pogađa državni budžet.
Porezi i doprinosi iz plata finansiraju zdravstveni sistem, penzije i socijalna davanja. Kada se deo zarada isplaćuje nelegalno, taj novac nikada ne ulazi u sistem.
Ekonomisti upozoravaju da Srbija već godinama ima ozbiljan problem odnosa broja zaposlenih i penzionera. Sve je manje ljudi koji pune fondove, a sve više onih kojima su potrebne penzije i zdravstvena zaštita.
Zbog toga država razliku mora da nadoknađuje iz budžeta, odnosno iz drugih prihoda i novih zaduživanja.
Istovremeno, firme koje posluju legalno nalaze se u lošijem položaju od onih koje deo poslovanja kriju u sivoj zoni. Poslodavac koji uredno plaća sve poreze često ima znatno veće troškove od konkurencije koja deo plata deli u kovertama.
Tako se stvara začarani krug u kojem pošteno poslovanje postaje skuplje i manje konkurentno.
Zašto sistem godinama toleriše problem?
Iako su kontrole Poreske uprave pokazivale veliki broj nepravilnosti, praksa nije nestala.
Razlog nije samo nedostatak inspekcija, već i činjenica da se veliki deo privrede oslanja upravo na takav model opstanka.
Mala preduzeća često tvrde da sa postojećim porezima i doprinosima ne mogu da opstanu na tržištu. Sa druge strane, zaposleni prihvataju uslove jer se plaše otkaza ili nemaju alternativu.
Tako se stvara neformalni društveni dogovor ćutanja: radnik pristaje da bude prijavljen na minimalac, poslodavac smanjuje troškove, a država povremeno kažnjava najdrastičnije slučajeve bez ozbiljnog udara na sam sistem.
Može li drugačije?
Pojedine evropske zemlje poslednjih godina krenule su ka potpunom ukidanju gotovinskih isplata zarada. U Hrvatskoj, na primer, poslodavci više ne mogu legalno da isplaćuju plate u kešu.
Deo ekonomista smatra da bi sličan model i u Srbiji smanjio prostor za zloupotrebe.
Drugi upozoravaju da represija sama po sebi nije dovoljna. Ako su porezi i doprinosi previsoki za male firme, problem će samo promeniti oblik.
Zato se kao moguće rešenje često pominje povećanje neoporezivog dela zarade, što bi smanjilo opterećenje na legalne plate i učinilo regularno zapošljavanje prihvatljivijim za poslodavce.
Ali suštinsko pitanje ostaje isto: da li Srbija želi ekonomiju zasnovanu na kratkoročnom preživljavanju ili sistem u kojem zaposleni mogu da planiraju budućnost bez straha da će jednog dana shvatiti da su decenijama radili „na pola“.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
