Goli otok je asocijacija na ljudsku patnju, a priča o ženama Golog otoka je uvek nekako manje zastupljena. Postoje istorijske teme koje nikada ne prestaju da uznemiravaju — ne zbog brutalnosti same po sebi, već zbog pitanja koje ostavljaju iza sebe: šta se desi sa čovekom kada ga sistem natera da bira između dostojanstva i opstanka?
Priča o ženama Golog otoka dugo je bila na marginama — prepuštena fusnotama i porodičnim sećanjima. Dok su sudbine muških logoraša donekle ušle u javni prostor, iskustvo žena ostalo je potisnuto. A ipak, ono što se dešavalo iza bodljikave žice govori jednako snažno o prirodi jednog sistema.
Grom koji menja sve
Raskid između Komunistička partija Jugoslavije i Informbiro 1948. godine za mnoge je bio šok. Do juče neprikosnoveni saveznik, Josif Staljin, postaje neprijatelj, a svaka sumnja — potencijalna krivica.
U tom naglom preokretu, u logore odlaze i žene koje su verovale u isti sistem koji ih sada kažnjava.
Jovanka Žani Lebl, koja je u logorima provela dve godine, zapisala je — kako prenosi istoričarka Ljubinka Škodrić za BBC na srpskom — da „kako se upadalo u ponor, često nisu dramatične nego banalne priče“.
Dovoljna je bila jedna rečenica, jedan pogrešan pogled, jedan vic.
Goli otok je bio ostrvo bez zaklona
Za žene je put vodio preko privremenih logora do ostrva Sveti Grgur i Goli otok.
Dolazak nije bio samo administrativni čin, već ritual poniženja koji je imao jasnu svrhu — da izbriše dotadašnji identitet.
Novka Vuksanović, koja je pre toga preživela nacističke logore, ispričala je za BBC na srpskom:
„Čini mi se da su me najviše tukle dve žene koje su bile sa mnom u logoru na Banjici.“
Zatvorenice su morale da prolaze kroz špalir drugih žena koje su ih udarale, vređale i pljuvale. To nije bio trenutni ispad nasilja, već organizovana scena — prvi korak u procesu „prevaspitavanja“.
Nije samo kamen
Rad na kamenu bio je svakodnevica, ali ni približno jedini oblik kazne.
Zatvorenice su satima nosile teške blokove po krševitom terenu, često bez dovoljno vode, izložene vetru, suncu ili hladnoći. Fizička iscrpljenost bila je tek uvod.
Jedna od kazni bila je i čišćenje kanalizacije golim rukama. Ženama koje su bile određene za tu grupu danima nije bilo dozvoljeno da se operu niti da promene odeću. Poniženje je bilo deo kazne, ne njena posledica.
Posebno su kažnjavane one koje su odbijale da priznaju krivicu.
Takve su završavale u „bojkotu“ — potpunoj izolaciji. Nisu smele da razgovaraju ni sa kim, hranu su dobijale poslednje, a često su morale da spavaju na podu ili ispod kreveta, uz stalna noćna buđenja i dodatne zadatke.
To je bio način da se čovek polako slomi — bez spektakularnog nasilja, ali sa dugotrajnim posledicama.
Kada prijatelj postane dželat
Najdublji rez nije dolazio od stražara, već od drugih žena.
Sistem je stvarao podelu između „prevaspitanih“ i „nepopravljivih“. Prve su imale privilegije — ali po cenu učestvovanja u kažnjavanju drugih.
Dragica Srzentić, nekadašnja diplomatkinja i logorašica, posvedočila je:
„To su bile čudovišne komedije, da nas unize. A moramo to raditi jer ćemo u protivnom dobiti batine.“
Takve „predstave“ bile su redovne — zatvorenice su primoravane da javno ponižavaju druge ili same sebe, da priznaju krivice koje često nisu postojale i da učestvuju u ritualima koji su imali jednu svrhu: razgradnju ličnosti.
Moral kao meta
Cilj nije bio samo fizičko iscrpljivanje, već unutrašnje razaranje.
Novka Vuksanović je za BBC na srpskom ostavila možda najteže svedočenje:
„Nigde, ni u jednom logoru nisu tako nastojali da čoveka ponize, da ga učine krpom, moralnom nakazom, da ga iznutra unište.“
Dolazi iz iskustva žene koja je prošla i Aušvic — i upravo zato ima dodatnu težinu.
Na Golom otoku, kako su svedočile, cilj nije bio da umreš — već da preživiš promenjen, slomljen, spreman da se odrekneš sopstvenih uverenja.
Tišina koja traje
Posle izlaska iz logora, mnoge žene su ćutale decenijama.
Ista ta Novka Vuksanović rekla je za BBC na srpskom:
„Ne sanjam ni Ravensbrik, ni Aušvic, ali me Goli otok i sve preživljeno na njemu ni danas ne ostavlja.“
Trauma nije prestajala izlaskom iz logora. Ona se selila u svakodnevni život — u tišinu, oprez, povlačenje.
Poruka koja ostaje
Priča o ženama Golog otoka nije samo istorijska epizoda. Ona je studija o granicama ljudske izdržljivosti i o tome kako sistem može da preoblikuje odnose među ljudima.
I možda najvažnije — upozorenje.
Jer mehanizam je jednostavan: prvo se od ljudi traži da govore slobodno, a onda im se jasno stavi do znanja gde ta sloboda prestaje.
A kada granica jednom postane nevidljiva, svako može postati — i žrtva, i dželat.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
