Crna Gora se ponovo našla u zoni tenzije između prošlosti i sadašnjosti, nakon što je premijer Milojko Spajić optužio opozicioni Demokratska partija socijalista za navodni tajni sporazum sa Jedinstvena Rusija. Ipak, dokument iz 2011. godine, koji je ubrzo dospeo u javnost, otkriva nešto znatno složenije od dnevno-političke optužbe: kontinuitet političkih kontakata koji su u to vreme bili daleko širi i međunarodno prihvaćeniji nego danas.
Prema tvrdnjama Milojka Spajića ovaj dokument ima elemente antievropskog delovanja.
Optužbe su usledile u trenutku pojačanih političkih tenzija, ali je odgovor DPS-a stigao brzo. Šef poslaničkog kluba te stranke, Andrija Nikolić, dostavio je tekst sporazuma u Skupštinu, dok je sama stranka dokument objavila i na društvenim mrežama, pokušavajući da demantuje tvrdnje da je reč o bilo kakvom tajnom ili spornom aranžmanu.
Ovaj sporazum su navodno u Moskvi potpisali predstavnici DPS-a i ruske vladajuće partije, uz prisustvo tadašnjeg političkog vrha Rusije, uključujući Vladimir Putin. Njegov sadržaj, međutim, više liči na standardni okvir političke saradnje – razmenu iskustava, konsultacije i organizovanje zajedničkih skupova – nego na dokument koji bi mogao direktno da utiče na strateški spoljnopolitički kurs jedne države.
Ključni problem nije toliko u samom tekstu sporazuma, koliko u njegovoj reinterpretaciji u savremenom geopolitičkom kontekstu. Ono što je 2011. godine bilo deo uobičajene političke komunikacije, danas, posle ruske invazije na Ukrajinu i zahlađenja odnosa između Moskve i Zapada, dobija potpuno drugačiju težinu. Jedinstvena Rusija više nije samo politički partner, već akter pod sankcijama Evropske unije, označen kao deo šireg mehanizma podrške ruskoj spoljnopolitičkoj strategiji.
Važno je, međutim, primetiti da DPS nije bio izuzetak. Na istom kongresu sporazume su potpisivale i druge partije iz regiona, uključujući i Savez nezavisnih socijaldemokrata Milorad Dodik, ali i pojedine stranke iz država članica Evropske unije. To otvara pitanje selektivnog političkog pamćenja: zašto se danas pojedini sporazumi izvlače iz arhive kao dokaz političke diskreditacije, dok se širi kontekst previđa?
Dodatnu dimenziju daje činjenica da je upravo u vreme kada je sporazum potpisan, Crna Gora paralelno gradila svoj evroatlantski put – od otpočinjanja pregovora sa EU do kasnijeg članstva u NATO-u. Ta dvostruka politika, balansiranja između različitih centara moći, nije bila specifičnost samo Podgorice, već karakteristika čitavog regiona Zapadnog Balkana.
Danas, kada se spoljnopolitičke linije jasno povlače, takvi dokumenti postaju političko oružje. Oni više ne govore samo o prošlosti, već služe kao sredstvo za definisanje sadašnjih savezništava i diskreditaciju protivnika. U tom smislu, aktuelna polemika u Crnoj Gori manje je pitanje jednog sporazuma, a više ogledalo šire borbe za politički narativ – između evropske budućnosti i nasleđa odnosa sa Istokom.
Upravo tu leži i suština: ne u tome šta je potpisano 2011. godine, već kako se to čita 2026. godine.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
