Da ne beše jednog neispravnog levog štop svetla i jednog obećanja datog novinaru sarajevskog „Oslobođenja”, Radivoj Korać bi možda oborio još mnoge rekorde na košarkaškom terenu, uzeo to dugo čekano zlato iz Ljubljane ili otkrio Jugoslovenima još neke svetske bendove i umetnike.
Možda bi pala ta čuvena stotka ili bi diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.
Ako ništa, mogao je još godinama stajati na onom Žućkovom ćošku u Knez Mihailovoj ulici sa prijateljima, pa da se spusti do Narodnog pozorišta na neku novu predstavu.
Kada se folksvagen Radivoja Koraća zakucao u autobus sarajevskog Petrotransa u selu Kamenica, nedaleko od Vogošće u Bosni i Hercegovini, jugoslovenska i evropska košarka izgubile su jednog od najvećih igrača tog doba.
Žućkov saigrač iz OKK Beograda Momčilo Pazman smatra da je Radivoj „verovatno jedan od najboljih igrača koji je ikada igrao pod ovim nebom, a sigurno najveći strelac”, te da je „njegov doprinos za razvoj košarke kod nas nemerljiv”.
Međutim, priča o Koraću nije samo priča o košarci.
Gordan Matić, reditelj dokumentarno-igranog filma Žućko – Priča od Radivoju Koraću, ističe da je on bio „mnogo više od sportiste i ikona tog vremena i putokaz koji je motivisao mlade i promovisao prave vrednosti”.
Korać se razlikovao od današnjih, ali i tadašnjih uspešnih sportista po obrazovanju, interesovanjima, pogledima na društvena dešavanja, kulturnom ukusu, dodaje on.
Obeležio je i one koji nisu voleli košarku, iako možda toga nisu bili svesni.
„On je prvi doneo ploču Bitlsa u Beograd i odneo je na Radio Beograd, pa su ljudi u bivšoj Jugoslaviji tako prvi put čuli za njih”, priča Vladimir Stanković, košarkaški novinar.
Sociološki fenomen `veći od Jugoslavije`
Do pojave trofejne generacije Omladinskog košarkaškog kluba (OKK) Beograda, koja je kasnije predvodila i reprezentaciju do prvih medalja na velikim takmičenjima, košarka nije bila naročito interesantna Jugoslovenima.
Tim okupljen oko Koraća, Slobodana Gordića, Miodraga Nikolića, Trajka Rajkovića i drugih učinio je da sve više ljudi počne da gleda ovaj sport i zainteresuje se za nešto što će kasnije postati zaštitni znak Jugoslavije.
Zasluge pripadaju i „očevima osnivačima” jugoslovenske škole košarke – Bori Stankoviću, Radomiru Šaperu, Aleksandru Nikoliću i Nebojši Popoviću.
No, Žućko je tokom ranih šezdesetih godina bio popularniji od same igre.
„Bio je ogromna zvezda u ono vreme i sa njim je mogao da se meri samo fudbaler Dragoslav Šekularac.
„Kad bi prošao Šekularac, nastajao bi haos u Knez Mihailovoj, deca bi skakala na njega, svi bi hteli da se slikaju.
„Tako je bilo i sa Koraćem, iako košarka tada nije bila tako popularna”, kaže za BBC na srpskom Vlade Đurović, Radivojev nekadašnji saigrač i proslavljeni košarkaški trener.
Nije bilo uobičajeno da jugoslovenski sportisti imaju takav status tokom pedesetih i šezdesetih.
„Tada je postojao sistem u kojem su svi bili jednaki, ali sa Žućkom Koraćem počinje da se javlja taj sociološki fenomen zvezde u nastajanju koji je došao sa Zapada”, objašnjava Matić.
Posle Koraćeve smrti, doživotni predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Josip Broz Tito, izjavio je da je „Žućko bio veći od Jugoslavije i da je pripadao celom svetu”.
Da Titove reči nisu bile samo fraza i ceremonijalno odavanje počasti pokojniku, govori status koji je Korać imao u Belgiji i Italiji.
Tokom snimanja filma „Žućko – priča o Radivoju Koraću“, Matić je posetio Lijež i Padovu, shvativši uticaj koji je Korać tamo imao.
„Radnici na recepciji jednog hotela u Padovi, koji su tada imali desetak godina, sećaju se kakav je trag ostavio i kakav je magnet za publiku bio Žućko”, dodaje on.
Uprkos slavi koja je izlazila iz granica nekadašnje države, Korać nije bio tip na koga je to moglo da utiče negativno.
„Znajući da mi nemamo, on je plaćao ceh gde god bismo seli i tako je pomagao nama mladima”, pokušao je da ilustruje Đurović Koraćev odnos sa saigračima koji se nije menjao sa njegovom popularnošću.
Mašina za koševe koja ne pristaje na poraz
Kada je reč o Radivoju Koraću na košarkaškom terenu, ono po čemu se izdvajao bila je sposobnost i želja da zatrpava koš rivala.
Nekadašnji Žućkov saigrač, Vlade Đurović, kaže da je Korać bio nezgodan za protivnike zbog brzine, jače leve ruke i odličnog osećaja za prostor, iako je vrlo često bio inferioran u odnosu na protivnike kada su visina i fizička snaga u pitanju.
Njega nije krasila elegancija, nije bio naročito snažan i nije naročito voleo da gine u odbrani.
Kako bilo, Đurović nema dilemu da je Korać bio „ubedljivo najbolji strelac tog vremena u bivšoj Jugoslaviji, ali i u Evropi”.
Nije bio jedini koji je tako mislio.
To je i glavni razlog zbog kojeg je Radivoj dospeo do seniorskog tima OKK Beograda vrlo rano.
Vladimir Stanković, košarkaški novinar koji već duži niz godina sarađuje sa Evroligom, prepričava za BBC na srpskom kako je riđi, mršavi dečak iz Sombora privukao pažnju tadašnjem treneru OKK Beograda i legendarnom sekretaru FIBA, Bori Stankoviću.
„Trener podmlatka je prišao Bori i rekao mu da su dobili jednu utakmicu ogromnom razlikom.
Bora ga je pitao šta je tu zanimljivo, a ovaj mu je odgovorio da je sve poene postigao jedan igrač.
Zove se Radivoj Korać, uzmi ga u prvi tim – rekao je omladinski trener.”
Tako je i bilo.
Žućko je sa samo 16 godina debitovao za Klonfere (nadimak igrača OKK Beograda) sa kojima je tokom narednih 12 godina osvojio četiri jugoslovenske lige i tri nacionalna kupa.
Sedam puta je bio najbolji strelac tada veoma jakog prvenstva Jugoslavije, uz nekoliko klupskih i državnih rekorda koji stoje do danas.
Sa njegovim poenterskim genom upoznali su se i Italijani.
Tokom sezone u Padovi kod trenera Ace Nikolića, Korać je ponovo poneo titulu najboljeg strelca šampionata.
„Sećam se da su Koraća uvek čuvala bar dva igrača, jer je u igri jedan na jedan bio nezaustavljiv”, reći će Đuzepe Stefaneli, njegov saigrač iz Petrarke iz Padove, prilikom snimanja fila Žućko – Priča o Radivoju Koraću.
Pored vanserijskog dara za probacivanje lopte kroz obruč, bilo je tu još nečega.
„Pre svega je bio rođeni pobednik, nikako nije voleo da izgubi.
To je bio njegov najveći kvalitet – nije se predavao nijednog momenta”, objašnjava Đurović.
Slobodna bacanja izvodio je na karakterističan način – iz bunara.
Hvatao bi loptu sa donje strane, spuštao ruke između kolena i šutirao.
Neki su takav način smatrali staromodnim, ali je Korać sa velikom efikasnošću ubacivao penale.
Prilikom gostovanja na jednoj belgijskoj televiziji dok je nastupao za Standard iz Liježa upitan je koliko slobodnih bacanja može ubaciti iz 100 pokušaja.
„Korać je rekao između 75 i 80″, priseća se Vladimir Stanković.
Velika zavesa u studiju se razmaknula, u pozadini je stajao koš.
Voditeljka emisije izazvala je Žućka da u praksi to i dokaže.
„Korać se malo snebivao, ali je onda skinuo sako, otišao na liniju penala i pogodio 100 od 100″, prepričava Stanković.
No, mnoge revolucionarne stvari vezane za njega dogodiće se i nakon smrti 2. juna 1969. godine.
Vlade Đurović navodi da je OKK prvi klub kojem je FIBA dozvolila da uvede broj 16, kako bi klub mogao da povuče Koraćevu `peticu` iz upotrebe.
„Sada možete da nosite koji god hoćete broj, ima i nula i 99, ali tada to nije bilo tako – brojevi su bili od četiri do 15″, objašnjava on.
Takođe, Radivoj Korać Žućko postao je prvi sportista koji je sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, dok na kovčegu nije bilo državne već olimpijske zastave.
Čuvenih 99 poena protiv Alvika – rekord koji traje
Klonferi su 1965. godine kao prvaci Jugoslavije nastupali u tadašnjem Kupu šampiona, preteči današnje Evrolige.
Očekivao ih je dvomeč sa Alvikom iz Stokholma, švedskim šampionom koji je bio daleko od nivoa OKK Beograda.
Prvi meč odigran je na Badnje veče u prestonici Švedske, tim Bore Stankovića dobio je utakmicu sa 46 poena razlike, dok je Korać ubacio 71 poen.
Revanš je trebalo da se igra u Beogradu sedam dana kasnije, a uprava Klonfera je posle ubedljive pobede u Stokholmu predložila da se drugi meč igra u Malmeu, priseća se tadašnji prvotimac Momčilo Pazman.
U tom gradu je živeo veliki broj Jugoslovena i plavo-beli bi se tamo osećali kao kod kuće, a Alvik se „ne bi izlagao trošku i putovalo u Beograd bez ikakvog smisla”, dodaje on.
Međutim, Šveđani su odbili i put Beograda krenuli su sa samo osam igrača, mahom amatera.
„Korać je pred tu utakmicu bio baš besan, jer su u svim novinama nagoveštavali da će on oboriti ne znam kakav rekord.
Žućka je bilo sramota da protiv Šveđana postiže rekorde, jer su ti igrači bili na nivou tadašnje beogradske lige”, kaže Pazman.
On navodi da je možda i uprava kluba stajala iza stvaranja euforije, kako bi privukla što više ljudi da dođu na utakmicu što bi donelo značajan prihod klubu.
Tog 14. januara Korać je ispisao istoriju, iako na početku nije bilo ničeg neuobičajenog.
Nije oportunistički prišao tom duelu, igrao je samo onako kako je to inače i činio, a prvo poluvreme završio je sa 33 poena.
Ništa što do tada beogradska publika već nije videla.
„Nije se to igralo po principu `daj samo njemu`. Da je bilo tako on bi dao i više”, napominje Đurović.
Kada u drugom poluvremenu počeo da zatrpava koš Šveđana, većina svedoka nije bila svesna da prisustvuje istorijskom trenutku.
Naime, sistem vođenja zapisnika na košarkaškim mečevima nije bio jednostavan kao danas i nije bilo moguće u svakom trenutku imati uvid u statistiku igrača, priča Vladimir Stanković.
„Sigurno bi se učinilo sve da prebaci 100 poena i nadmaši rekord Vilta Čemberlejna iz 1962. godine, samo da su bili svesni broja poena koje je ubacio protiv Alvika”, dodaje on.
Tek pred sam kraj, tadašnji strateg Klonfera Bora Stanković uvideo je da bi Žućko mogao da uradi nešto zaista veliko tog tana, pa je pri velikoj razlici rekao drugim igračima da igraju za Radivoja.
„Već kad se jurilo da da što više koševa, Bora je meni i Miloradu Ivačkoviću, kao najmlađima u timu, rekao da obavezno promašimo drugo slobodno bacanje, kako bi Korać mogao da ubaci još koji poen.”
„Posle toga smo se nas dvojica u Knez Mihajlovoj hvalili da smo Korać i mi ukupno ubacili 101 poen”, uz smeh otkriva Pazman.
Korać je utakmicu završio sa 99 poena, postavivši rekord u Kupu evropskih šampiona.
Do danas niko nije prišao ni blizu toj cifri.
Poslednji intervju, levo štop svetlo i nesuđeno zlato
Poslednju utakmicu Korać je odigrao u Sarajevu 31. maja 1969. godine.
U revijalnom meču susrela se reprezentacija Jugoslavije, čiju je peticu Korać nosio, sa selekcijom igrača iz Bosne i Hercegovine.
Iako nije morao da dođe, Žućko je doputovao na meč iz Italije, vozeći bezmalo čitavu noć.
Uprkos tome, bio je najefikasniji, pisalo je u izveštaju Politike.
Blaž Kotarac, nekadašnji prvotimac OKK Beograda i Koraćev saigrač, u autorskom tekstu objavljenom u Koš magazinu prisetio se tih dana u Sarajevu.
„Bili smo zajedno dva dana u hotelu Central, nerazdvojni, dogovorili se da se zajedno vratimo njegovim autom – golfom za Beograd”, kaže Kotarac.
Međutim, on u poslednjem momentu odlučuje da poseti roditelje u Banjaluci.
„Žućko me pogledao, rukovali smo se `levicama` i samo je prokomentarisao: ‘I šta, prijatelju Koki, ostavljaš me da idem sam za Beograd?”, prepričava Kotarac poslednji susret sa prijateljem.
Momčilo Pazdan u razgovoru za BBC evocira uspomene na poslednje veče koje je Radivoj proveo u Sarajevu.
„Ja sam iz Beograda krenuo sa Dragutinom Čermakom na taj meč u Sarajevo, on je vozio.
Posle utakmice smo otišli u neki noćni klub i oko pola 2 smo se vratili u hotel Central.
Čermak je hteo da pođe za Boegrad, ja sam se takođe složio da krenemo i on je pitao Koraća da li bi išao sa nama.”
Ali Žućko mu je rekao da ne može jer mu „ne radi levo štop svetlo”, ali ne samo to.
Korać je još ranije obećao novinaru sarajevskog „Oslobođenja” Tomislavu Počaniću da će mu dati intervju prvi sledeći put kada dođe u Sarajevo.
Po svedočenju njegovih prijatelja, Korać nije bio od onih koji bi pogazili reč.
„Kad nešto kaže, to je bilo tako”, ističe Pazman.
Žućko je sutradan krenuo za Beograd, vozeći iza tadašnjeg selektora Ranka Žeravice.
Tokom jednog preticanja, njegov folksvagen zakucao se u autobus u selu Kamenica, nedaleko od Vogošće u Bosni i Hercegovini, i on je nedugo zatim preminuo.
Vlade Đurović je vest o pogibiji prijatelja primio od saigrača iz OKK Beograda Momčila Pazdana.
„Više sam plakao tada nego kada su mi umrli baba, deda i neki rođaci.
„Ne mogu da se setim da sam ikada više plakao.
„Ne znam da li je ikada viđena veća sahrana u Beogradu, iako sam bio na sahranama Šekularca i Ilije Petkovića”, sa knedlom u grlu priča Đurović 52 godine posle pogibije prijatelja i uzora.
Pričalo se da je Koraća čekao odlazak u Real iz Madrida toga leta.
Takođe, godinu dana kasnije, reprezentacija Jugoslavije po prvi put postala je prvak sveta u Ljubljani, bez onoga koji je bio jedan od najzaslužnijih za uspon košarke na ovim prostorima.
„Pitao sam i selektora Žeravicu i igrače koji su osvojili naše prvo zlato u Ljubljani 1970. godine i svi smatraju da bi Korać bio deo tog tima da se nije desila ta tragedija”, kaže Vladimir Stanković.
Nesuđeni inženjer koji je voleo Bitlse
Spisak interesovanja Radivoja Koraća bio je podugačak i onda kada se ne govori o košarci.
Bio je uspešan student elektrotehnike i nameravao je da završi fakultet, ali su zahtevi igranja košarke na tom nivou zaista bili veliki.
„Da nije igrao košarku, sigurno bi doktorirao elektrotehniku”, podvlači Đurović.
Momčilo Pazdan ističe da je bio frustriran zbog toga što nije diplomirao, te da je bilo momenata u kojima mu je to bilo preče od igranja košarke.
„Sećam se čak da je jednu godinu pauzirao, dogovorio se sa Acom Nikolićem da ne igra jednu godinu zbog toga.
„Mi smo kao aktuelni šampioni te godine završili šesti bez njega, a onda se vratio i opet smo bili prvaci.”
Pored školovanja, interesovao se za muziku, književnost, pozorište i film.
Dok su drugi igrači birali restoran Poslednja šansa, on je odlazio u Narodno pozorište ili Atelje 212.
„Nakon tih malih seansi na uglu Knez Mihailove kod današnjeg Žućkovog ćošeta koje je provodio sa prijateljima sportistima, oni su svi išli po nekim restoranima, a on bi išao u Narodno pozorište i gledao neku predstavu”, priseća se Vlade Đurović.
Privilegiju da putuje koristio je da iz inostranstva donosi muzičke ploče i tako se na Radio Beogradu po prvi put zavrtela jedna ploča legendarnih Bitlsa.
Sa putovanja je donosio i odeću po kojoj je bio prepoznatljiv.
Žućko je bio skroman čovek, ali je uvek imao „perfektne cipele, njegove čuvene džempere i pantalone”, dodaje Vlade.
Izvor: BBC / Grujica Andrić
Foto: YouTube printscreen
