Deklasifikovani dosijei pokazuju da su britanski zvaničnici u više navrata izražavali zabrinutost da bi jugoslovenska vojska zaista mogla da uspe da u potpunosti protera OVK sa Kosova, dozvoljavajući Miloševiću da proglasi pobedu i diktira mirovne uslove NATO-u.
Tajni dokumenti u koje je američki portal “Grejzon” imao uvid otkrivaju da je britanski premijer Toni Bler neposredno pre početka bombardovanja Jugoslavije tražio da se gađaju civilne mete.
Dodaje se i da je, iako su u britanskoj vojsci priznali da bi udar na hotel “Jugoslaviju” doveo do smrti određenog broja civila, Bler rekao da je to cena “koju vredi platiti”.
Deklasifikovani britanski dokumenti otkrivaju da su Britanci pokušavali da “poguraju” Amerikance da okupiraju Jugoslaviju i sruše njenog predsednika Slobodana Miloševića tokom bombardovanja 1999. godine.
Iako se na Zapadu bombardovanje Jugoslavije slavi kao uspešna “humanitarna intervencija” koja je sprečila “genocid” protiv Albanaca na Kosovu, reč je o agresiji na suverenu i multietničku državu zasnovanoj na propagandi, piše “Grejzon”.
Beograd je zapravo vodio vojnu kampanju protiv pobunjenika iz tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koju su podržavali CIA i MI6 i koja je imala veze sa Al Kaidom, navodi taj portal.
OVK, koja se finansirala kroz trgovinu narkoticima i organima, namerno je težila da maksimalno uveća broj civilnih žrtava, kako bi podstakli Zapad da interveniše.
Komitet britanskog Parlamenta je u maju 2000. godine zaključio da su svi navodni zločini nad albanskih stanovništvom sprovedeni nakon početka bombardovanja, dodajući da je kampanja bombardovanja “podstakla Beograd da agresivnije neutrališe OVK”.
Takođe, sud UN u Prištini je u septembru 2001. godine presudio da akcije Beograda na Kosovu nisu imale genocidni karakter.
Međutim, ove činjenice se danas uglavnom zanemaruju. “Politiko” je u februaru objavio članak u kom se navodi da su mnogi zapadni lideri koji su bili direktno uključeni u bombardovanje zloupotrebili svoj položaj kako bi se obogatili na Kosovu nakon rata, čime ideja o navodnoj “humanitarnoj intervenciji” pada u vodu.
Takođe, danas je uglavnom zaboravljeno koliko su vodeće NATO zemlje bile blizu vojne intervencije u Jugoslaviji tokom haotičnog proleća 1999, piše “Grejzon”.
Britanski predlog za invaziju na Jugoslaviju
Kako navodi američki portal, tadašnji politički direktor u britanskom Ministarstvu odbrane Ričard Hartfild je u poverljivom dokumentu krajem aprila 1999. tražio da se donese “momentalna” odluka o tome da li bi trebalo izvršiti invaziju na Jugoslaviju.
“Ako želimo da utičemo na razmišljanje SAD o opciji korišćenja kopnenih snaga, moramo im vrlo brzo proslediti dokumenta. Naše planiranje je ispred SAD, drugih saveznika (Štaba NATO-a)… Verujemo da SAD možda razvijaju svoja početna razmišljanja o korišćenju kopnenih snaga ove nedelje. Naš rad bi mogao imati značajan uticaj na njihove zaključke. (Generalštab) je stoga odlučio da to treba da prosledimo SAD privatno (putem vojnih i političkih kanala) što je pre moguće”, navodi se u dokumentu.
Dodaje se i da je London morao da “prevaziđe” skepsu koja je postojala u Vašingtonu kada je reč o kopnenoj invaziji, kao i da bi nju “trebalo sprovesti što pre”.
Istovremeno je bilo od vitalnog značaja da se tadašnjem premijeru Toniju Bleru “razjasni” da “iako možemo uticati na planiranje moguće kopnene kampanje, ne možemo očekivati da će SAD ili NATO lako ili bezrezervno prihvatiti britanske stavove“.
Zato je postizanje “principijelnog dogovora” o kopnenoj intervenciji značajnije od samih detalja, navodi se dokumentu. Drugim rečima, najvažnije je bilo dobijanje zelenog svetla iz Vašingtona, a ne razrada konkretnog plana akcije.
Glavni razlog za to je bila činjenica da su Britanci računali da će SAD obezbediti “stotine hiljada” vojnika za intervenciju, dok bi London poslao “tek” pedesetak hiljada – što je bio tadašnji maksimum za Beliku Britaniju.Britanci su razvili nekoliko potencijalnih scenarija za kopnenu operaciju, od stavljanja fokusa na “oslobađanje” Kosova do akcije širih razmera, koja bi za cilj imala rušenje Miloševića i koja bi, kako se očekivalo, naišla na “organizovani otpor” među Srbima.
Još jedan razlog za skepsu koja je postojala u Vašingtonu je i to što su sve zemlje sa kojima sa Jugoslavija graničila ili otvoreno odbile, ili se očekivalo da će odbiti da se njihova zemlja koristi kao poligon za lansiranje kopnene invazije.
Navodno je pristanak Grčke bio uslov bez kog Amerikanci nisu bili spremni da odobre operaciju, ali je Atina odbila da dozvoli korišćenje svojih luka i aerodroma u te svrhe. Ni druge opcije, poput Mađarske, Bugarske i Rumunije, nisu bile adekvatne.
U međuvremenu, za Albaniju, koja je podržavala OVK i koja je služila kao efektivni štab NATO-a tokom bombardovanja Jugoslavije, i Makedoniju, “gde su NATO trupe već stvarale probleme”, je rečeno da strahuju da će postati formalne zaraćene strane u bilo kom sukobu, kao i da se boje “srpske odmazde”.
Blerova “koalicija voljnih” za invaziju na Jugoslaviju
Iako je kopnena operacija od samog početka delovala nerealno, to Blera nije sprečilo da se otvoreno založi za nju.
U javnosti su vojni aparatčici NATO-a, politički pioni i medijski poslušnici veličali svoj zapanjujući uspeh i neizbežnu pobedu na bojnom polju.
Ali, deklasifikovani dosijei pokazuju da su zvaničnici britanskog Ministarstva odbrane proveli veći deo svog vremena žaleći se na činjenicu da njihove bombe niti zastrašuju Miloševića, niti ometaju rat jugoslovenske vojske protiv OVK, navodi “Grejzon”.
Britanski zvaničnici su u više navrata izražavali zabrinutost da bi jugoslovenska vojska zaista mogla da uspe da u potpunosti protera OVK sa Kosova, dozvoljavajući Miloševiću da proglasi pobedu i diktira mirovne uslove NATO-u. Bler je navodno bio odlučan da odbije svaku takvu ponudu.
Bler je, nezadovoljan sporošću kampanje bombardovanja, predložio formiranje “koalicije voljnih“, ali i intenziviranje kampanje bombardovanja.
“Šta nas ograničava? Ne sumnjam da se krećemo ka situaciji u kojoj će naš cilj biti uklanjanje Miloševića. Nećemo to sada da kažemo, ali autonomija Kosova unutar Srbije postaje apsurdna. I očigledno je da će Milošević ugrožavati stabilnost regiona sve bude na vlasti”, rekao je Bler.
Zbog toga je NATO kasnije gađao civilne mete, između ostalog i hotel “Jugoslaviju”, navodno kako bi eliminisali ljude bliske režimu, uključujući i Željka Ražnatovića Arkana.
Prve noći kada je bombardovan hotel “Jugoslavija”, NATO je izveo istovremeni napad i na ambasadu Kine u Beogradu, ubivši tri novinara, ranivši desetine koji su se sklonili unutra, i razbesneo kineske i srpske građane.
Bler je navodno lično naredio da se gađaju i zgrade medija, zbog čega je NATO pogodio zgradu RTS-a, kada je poginulo 16 novinara.
Izvor: Russia Today Balkan
Foto: YouTube printscreen
