Svakodnevica sve više liči novi Pinčonov roman. Sjedinjene Države, negde između stvarnosti i delirijuma. Vreme je takvo da bi i najracionalniji čovek posumnjao u sopstvenu trezvenost. Predsednik preuređuje Belu kuću i ozbiljno razmatra kupovinu Grenlanda. Novi čudesni preparat obećava da sagoreva masti dok spavate. A najuticajnija državna institucija možda više nije Bela kuća ni Pentagon, već DOGE — Department of Government Efficiency — Ministarstvo za efikasnost vlade, osnovano voljom milijardera zaljubljenog u rakete, Cybertruckove i šiba inu pse.
U tom svetu u kojem psi govore, teorije zavere imaju sopstvenu infrastrukturu, a milioni ljudi slepo veruju u spasonosni događaj pod nazivom The Event, teško je ne primetiti: američka svakodnevica sve više liči na roman Tomasa Pinčona. Naš svet postao je njegova fikcija – i obrnuto.
Pinčon već šest decenija piše o svetu koji je samo malo čudniji od našeg. Od prvog romana V. (1963) do Duge gravitacije (1973), njegova proza stalno balansira između genijalnog i apokaliptičnog. U tim knjigama fizika se savija, istorija iskrivljuje, a logika se raspada pod težinom tajni i paranoje. Svet u kojem niko ne bi poželeo da živi – a u kojem se, evo, danas zatičemo.
I sada, u 88. godini, Pinčon se vraća romanom Senoviti tiket (Shadow Ticket), svojim prvim delom posle dvanaest godina. Um mu je, čini se, i dalje oštar i razbarušen kao nekad. Ali pitanje visi u vazduhu: šta jedan od najvećih kroničara paranoje ima da kaže o svetu u kojem je paranoja postala zvanična politika?
Radnja romana smeštena je u 1932. godinu, na rubu Velike depresije i kraj prohibicije. Iako su banke prazne, likovi nikada nisu trezniji, ni bogatiji alkoholom. Glavni junak, Hiks Mektagart, detektiv mekog srca i tvrde šake, lebdi između italijanske mafije iz Čikaga i stare nemačke zajednice Milvokija, sve više zaražene ideologijom koja upravo niče u Nemačkoj.
Hiks je svojevrsni moralni bastion u svetu koji tone. Bio je batinaš sindikata, sada je gotovo pacifista; ima devojku pevačicu, pomoćnika lutalicu i posao u detektivskoj agenciji koja jedva opstaje. Kada mu u ruke dospe slučaj nestale naslednice mlečnog imperijuma – Dafne Eirmont, ćerke ozloglašenog „Al Kaponea sira“ – on ulazi u lavirint od ucena, mafijaških obračuna, nacističkih ćelija i federalnih agenata koji bi ga radije videli mrtvog nego nezavisnog.
Priča se od Milvokija širi do Evrope u raspadu, sve do Budimpešte i Karpata, dok potraga za jednom nestalom ženom prerasta u potragu za čitavim svetom koji nestaje. Pinčon ponovo spaja grotesku i tragediju, humor i užas, istoriju i farsu.
Kao i uvek, njegovi likovi su čudni i neodoljivo živi: Tesalija Vejvord, telepatkinja koja „teleportuje predmete“ i gubi se posle jedne scene; bar u Budimpešti pun likova iz noćnih mora; podmornica koja klizi ispod jezera Mičigen sve do Hrvatske. Sve to deluje kao halucinacija Hijeronimusa Boša pretočena u roman.
Pinčon piše kao da svira jazz – slobodno, divlje, prepuno improvizacija. Njegov humor je često pubertetski, ali kad pogodi, rezultat je briljantan: gangster koji sebe zove „Al Kapone sira“, policajac koji Milvoki zove „Jadranskim Rijekom“, nacisti koji „socijalizuju“ uz pivo i kobasice.
Ali ispod komedije šapuće tuga. U drugom delu romana svet tone u tamu – antisemitizam, politički haos, Ruzvelt svrgnut pučem, Makartur kao diktator. Hiks završava u egzilu, sanjajući o Milvokiju, kobasicama i jednostavnom životu pre nego što je sve postalo metafora.
Uprkos bogatstvu scena, roman ponekad deluje kao samoparodija. Sirni karteli, tajne podmornice, opskurne teorije – sve ono što je nekada bilo originalno sada deluje kao eho prošlih genijalnosti. Ipak, Senoviti tiket je više od još jedne pinčonovske zbrke. To je knjiga o iscrpljenosti sveta, o civilizaciji koja se urušava pod težinom sopstvenog smisla.
Pinčonov pogled ostaje isti: kapitalizam i tehnologija gutaju ljudsku dušu, paranoja je jedina preostala istina, a jedini izlaz je beg – u ljubav, umetnost ili ludilo. Ali ni beg više nije siguran. Svet više nema ivicu s koje možeš da skočiš.
Senoviti tiket možda nije Pinčonova najveća knjiga, ali jeste njegovo ogledalo – iskrivljeno, bizarno i bolno tačno. Svet je postao roman iz kojeg se ne možemo probuditi, zaključuje Ketrin Šulc u Njujorker magazinu.
Naslovnica
Izvor: The New Yorker
Foto: YouTube printscreen
