Svaka osoba prolazi kroz period narcističkog razvoja. Narcizam se razvija u zavisnosti od toga da li deca dobijaju uravnoteženu i adekvatnu negu tokom detinjstva. Deca koja dobiju adekvatnu i uravnoteženu negu razvijaju samopouzdanje i poseduju konstruktivne narcističke osobine. Ona koja ne dobiju takvu negu mogu razviti narcistički poremećaj ličnosti i reaktivne narcističke karakteristike. Politički lideri nisu izuzetak od ovog pravila. I oni su nekada bili deca i prošli su kroz fazu narcističkog razvoja.
Profesor Jusuf Čifdži sa Univerziteta Muš Arparslan analizirao je kako su Hitler, Putin i Tramp prošli kroz faze svog narcističkog razvoja. Njegova studija, kako je naveo, komparativno analizira uzroke njihovog narcističkog političkog liderstva, a u vezi sa njihovim roditeljima, porodicama i detinjstvom.
Studiju je objavio krajem maja na platformi Froniters In Psychology koja objavljuje naučne radove i omogućava da ovi radovi budu dostupni besplatno.
Odrasli u sličnim porodicama
Čifdži na početku navodi da nije moguće primeniti psihološke testove na političke lidere. Nemoguće ih je smestiti na Frojdovu kauč i analizirati ih psihoanalitički. Međutim, moguće je pronaći detaljne informacije o detinjstvu i porodicama političkih lidera. Ova studija fenomenološki upoređuje porodične razloge za narcističko političko liderstvo Hitlera, Putina i Trampa na osnovu dostupnih informacija. U istraživanju je korišćena fenomenološka tehnika analize, zasnovana na teoriji kvalitativnih informacija.
On zaključuje da su Hitler, Putin i Tramp odrasli u sličnim porodicama. „Kada se ova tri lidera uporede na osnovu porodičnih uzroka narcizma, vidi se da su svi bili traumatizovani, da su u detinjstvu doživljavali frustracije koje nisu bile primerene njihovom uzrastu, i da su odrastali uz preterano autoritarnog oca, kao i majku koja im je iskazivala saosećanje. Činjenica da su Hitler i Putin odrasli kao „zamenska deca“ i da su fizički zlostavljani od strane očeva, dok je Tramp bio smešten u strogu vojnu školu sa internatom upravo u kritičnoj fazi narcističkog razvoja, doprinela je tome da sva trojica postanu narcistički politički lideri“, zaključuje Čifdži. On dodaje da nije moguće procenjivati politiku koju sprovode politički lideri i njihove liderske osobine odvojeno od porodice i detinjstva u kojem su odrasli.
Pionirski poduhvat
Autor podseća da je literatura o političkom liderstvu i narcizmu obimna. To je zato što postoji bliska veza između liderstva i narcizma, a narcisi su veoma skloni da postanu lideri zbog osobina koje narcizam sa sobom nosi. Neki od lidera koji su ispitivani bili su Kaligula, Staljin, Sadam Husein, Džingis-kan, Atila Hunski, Benito Musolini i Napoleon. Čifdži se poziva na radove brojnih autora i citira neke od njih kada kaže da „politika nesumnjivo pruža idealnu platformu za izražavanje narcizma“.
On ističe i da postoji mnogo studija o narcističkom liderstvu Hitlera, Putina i Trampa. Ali nijedna od tih studija nije se fokusirala na vezu između narcizma, porodice i roditelja.
Čifdži podseća i da je Američka asocijacija psihijatara donela odluku da je neetički da psihijatri iznose mišljenja bez pregleda osobe. Ali, smatra da njegova studija ne krši ta etička pravila.
„Ja iznosim sociopolitičku kritiku liderstva kroz prizmu porodičnih i roditeljskih uzroka narcističkog političkog liderstva. I pokušavam da upozorim na moguće probleme koji mogu proizaći iz narcističkih poremećaja lidera. Pokušavam nešto što do sada nije urađeno u literaturi o narcizmu i liderstvu. Sprovodim komparativno istraživanje o porodičnim uzrocima narcističkog liderstva Hitlera, Putina i Trampa, zasnovano na interpretativističkoj epistemologiji“, kaže Čifdži.
Ne mogu da vole druge
U odeljku u kojem nastoji da objasni različite oblike narcizma, Čifdži se poziva na Mekfarena koji je zaključio da narcisi ne mogu da vole druge. Oni samo žele da budu ogledalo u kome se reflektuju.
Ipak, ne može se reći da svaki oblik narcizma ljude čini bolesnima.
„Važno je shvatiti da je zdrava doza narcizma neophodna za ljudski razvoj i da pomaže u formiranju osnove samopouzdanja i ličnog identiteta. Previsok ili prenizak nivo narcizma može narušiti ličnu ravnotežu. A kada se ta ravnoteža izgubi, može doći do nestabilnosti u osećaju sebe“, stoji u studiji.
Takođe, narcizam nije uvek patološki. Zdrav narcizam može dovesti do ponašanja kao što su humor i kreativnost.
S druge strane, reaktivni ili patološki narcizam razvija se kod ljudi koji su na neki način psihološki oštećeni. „Neuravnoteženo ponašanje roditelja, koje se može okarakterisati kao preterano, uzrokuje da dete razvije defektan osećaj identiteta, i dete se teško nosi sa održavanjem stabilnog samopouzdanja. Kada odrastu, ta deca nastavljaju da duboko pate od osećaja nedovoljnosti, bola, besa, depresivnih misli, upornog osećaja praznine i uskraćenosti, te mogu razviti preuveličan osećaj lične važnosti kako bi nadoknadili te osećaje“, navodi Čifdži.
Kompleks Boga
Ako osoba ima osobine kao što su grandioznost, težnja ka autoritetu, ljubav prema moći, egzibicionizam, eksploatacija, samodovoljnost, nedostatak empatije, osećaj posebnosti, uverenje da ima prava na sve, osećaj superiornosti i aroganciju — možemo zaključiti da je ta osoba reaktivni narcis.
Autor se poziva i na Inventar narcističke ličnosti, koji pokazuje da su narcisi bogovi koji sami sebi služe kao božanstvo. Već je poznato da se narcizam često naziva i „kompleksom boga“.
Mekfaren na kojeg se poziva Čifdži, navodi da se narcistički poremećaj ličnosti se u psihoterapiji smatra najtežim mentalnim poremećajem za lečenje. Narcisi se ne mogu izlečiti, jer „bogovi ne obolevaju“. Narcizam se smatra najtežim za lečenje zato što su njegovi uzroci sakriveni u porodici ili detinjstvu ljudskog bića.
„Razvoj narcizma, posebno kod dečaka, zasnovan je na specifičnoj porodičnoj strukturi. Deca sa narcističkim razvojem izuzetno zavise od pohvala i pažnje drugih kako bi stekla osećaj sopstvenosti. Zbog toga su odnosi narcističkih osoba često eksploatatorski i/ili parazitski“, navodi se u studiji.
Odnos s majkom
U razvoju narcizma, najpre treba pomenuti odnos između deteta i majke. Ukoliko se odnos između majke i deteta održava na dovoljno dobrom nivou, dete se oslobađa narcističkog razvoja i razvija zdrav osećaj samopoštovanja. Nasuprot tome, suprotna situacija se razvija kada je dete izloženo prekomernoj emocionalnosti. Preterana popustljivost ili zaštitnički odnos majke prema detetu može dovesti do razvoja nezdravog narcizma kod deteta. Ista tvrdnja može se izneti i za odnos s ocem.
„Ukratko, nedosledna emocionalna ulaganja roditelja u decu i njihovo često delovanje iz sopstvenih potreba dovodi do toga da dete razvije osećaj „obezvređivanja“. U takvoj situaciji dete se povlači u defanzivu i počinje da konstruiše patološki grandioznu predstavu o sebi“, stoji u dokumentu.
Majka je prvi mehanizam odobravanja za dete. U razvoju deteta, roditelji, a posebno majka ili primarni negovatelj, predstavljaju prvi oblik socijalizacije. Deca primarno koriste svoje emocije kroz majku. Deca otkrivaju odgovore na najvažnija egzistencijalna pitanja koja će oblikovati njihove živote upravo kroz odnos sa majkom. Kroz nju deca uče koliko su voljena, koliko mogu biti voljena i koliko mogu biti nezavisna.
Pet uzroka koji razvijaju narcizam
Analiza navodi pet različitih uzroka porodičnog karaktera koji doprinose razvoju narcizma. Ti razlozi su:
- Doživljavanje traume ili frustracija koje nisu primerene uzrastu,
- Odrastanje kao „zamensko dete“,
- Odrastanje sa više majki ili negovatelja,
- Odrastanje u porodici sa alkoholizmom,
- Detinjstvo u porodici sa izrazito autoritarnim roditeljima.
Citirajući druge naučnike, Čifdži izdvaja da se i politički lideri nalaze negde u spektru narcizma – od zdravog samopouzdanja do patološkog egoizma. Međutim, granica kod njih nije jasna. Jer, kada politička moć i privilegije koje ona donosi izmaknu kontroli, vrlo je verovatno da će se kod njenog nosioca razviti narcističke osobine. Moć budi narcističke delove ličnosti i čak stvara zavisnost.
Autor podseća i na „sindrom hibrisa“, poznat i kao „bolest lidera“. Osobine hibrisa i narcizma se u velikoj meri poklapaju, a može se reći da narcizam doprinosi razvoju hibrisa.
Porodične traume
Znamo da je Hitler bio zlostavljano dete, da ga je otac svakodnevno fizički zlostavljao, kao i da ga je tukao kaišem napravljenim od kože nilskog konja. Kao rezultat trauma, Hitler je razvio „hronični narcistički bes“.
Slične tvrdnje moguće je izneti i za Putina. Putin je ispričao kako ga je otac tukao kaišem dok je bio u vrtićkom uzrastu.
Slične teze mogu se primeniti i na Trampa. „Tramp često sugeriše nasilje na svojim skupovima i u objavama na društvenim mrežama, a iako postoje ograničavajući faktori unutar i van samih skupova, potencijal za nasilje je očigledan“. Iako nema dokaza da je Trampov otac fizički zlostavljao sina, znamo da je Tramp poslat u internat u tinejdžerskom uzrastu. Trauma izazvana slanjem u vojni internat u tom osetljivom periodu objašnjava se sledećim rečima:
„Karikaturisti koji su crtali Trampa kao ranjenog dečaka koji želi da postane najmoćniji čovek na svetu kako bi kompenzovao bol, vrlo dobro su ga razumeli. Sa 12 godina, Trampa je otac izbacio iz luksuznog porodičnog doma i poslao u vojni internat poznat po strogom režimu. To je značilo pad u nemilost, progon iz raja, dok su njegova braća i sestre i dalje uživali u porodičnim privilegijama. Tramp je verovatno poželeo da se osveti tako što će postati uspešniji od svog oca“, stoji u radu.
Čifdži zaključuje i da bi se Trampovo ime ovde moglo zameniti i imenima druge dvojice, jer su i Putin i Hitler, poput Trampa, takođe bili deca koja su želela da se dokažu svojim očevima.
Bili su i zamenska deca
Čifdži ukazuje da se primećuje sličnost između Hitlera i Putina i kada se analiziraju kroz drugi uzrok razvoja narcizma. Poznato je da roditelji koji izgube jedno ili više dece često sledeće dete doživljavaju kao „božji dar“. To dovodi do preteranog emotivnog investiranja i kasnijeg razvoja „božanskog kompleksa“. Naučnici podsećaju da je Hitler rođen nakon što je njegova majka izgubila troje dece. Zbog toga je postao jedini predmet majčine ljubavi. Istoričari priznaju da je Klara Hitler bila izrazito privržena svom sinu Adolfu.
I Putin je odrastao kao zamensko dete. Njegovi roditelji su izgubili dvoje dece pre njegovog rođenja – prvo, Alberta, koji je umro kao beba pre Drugog svetskog rata, i drugo, Viktora, koji je umro tokom opsade Lenjingrada. Putin je rođen 1952. godine, kada je njegova majka imala 41 godinu. Odrastao je slušajući teške porodične priče iz vremena rata. Tramp nije bio zamensko dete, ali je njegov stariji brat Fred umro mlad.
Čifdži navodi da nema dovoljno podataka da bi se analizirao treći porodični uzrok narcizma – „odrastanje sa više majki ili negovatelja“. Slično je i sa četvrtim uzrokom – „odrastanje sa alkoholičarem u porodici“. Pretpostavka je da nisu imali više negovatelja u životu, ali autor ne odbacuje mogućnost da su očevi pokazivali nasilno ponašanje prema Putinu i Hitleru zbog alkohola, pokazivali nasilno ponašanje.
| Porodični uzroci | Hitler | Putin | Tramp |
| Trauma/Ekstremna frustracija |  | | |
| Odrastanje kao zamensko dete | | | X |
| Odrastanje sa više majki ili negovatelja | X | X | X |
| Odrastanje u porodici sa alkoholizmom | X | X | |
| Odrastanje sa prekomerno autoritativnim roditeljima | | | |
Doživljaj da su spasioci i mesije
„Kada se Hitler, Putin i Tramp uporede pod kategorijom „odrastanje sa autoritarnim roditeljem“, što je jedan od najistaknutijih uzroka narcizma, dolazi se do slične porodične strukture. Očevi ove trojice lidera bili su izuzetno autoritarni, dok su njihove majke bile saosećajnije i blaže“, navodi se u radu.
Političko vođstvo dece koja ne odrastaju u uravnoteženom emocionalnom stanju oduvek je bilo problematično i verovatno će to i ostati, zaključuje analiza. Posebno osobe koje su u detinjstvu doživele nasilje previše autoritarnih roditelja, kasnije pokušavaju da se dokažu.
„Kada takve osobe postanu političke vođe, preuzimaju ulogu spasioca ili mesije. Rizične odluke koje je donosio Hitler i njegova potreba da se dokaže posledica su toga što nije uspeo da završi narcistički razvoj u detinjstvu na zdrav način. Istu opservaciju možemo primeniti i na Trampa. Tramp daje vrlo uvredljive izjave tokom predizbornih kampanja. Međutim, razlog za Trampovo arogantno i agresivno ponašanje jeste njegovo neuspešno savladavanje narcističkog razvoja“, napominje autor.
Čifdži podseća na tvrdnju naučnika da je Hitler verovao da zna sve. Imao je želju da bude mesija. Isto tako, nikada nije priznao sopstvene greške. U oproštajnom pismu je napisao: “Moji generali su me izdali”.
Autor smatra da se slično tome, Tramp predstavlja kao sveznajući i njegove pristalice ga vide kao “spasioca”. Podseća i da je 2017, čim je Tramp prvi put preuzeo funkciju predsednika SAD, grupa uglednih američkih psihijatara upozorila na društvene, kulturne i geopolitičke opasnosti koje nosi psihološki abnormalan predsednik. Godinama kasnije, ta upozorenja su se pokazala kao proročanska.
„Uzimajući u obzir štetu koju je Hitler naneo svetskoj politici, upozorenja koja se odnose na Trampa trebalo bi shvatiti ozbiljno. Mnoga upozorenja ukazuju na to da Trampovo političko vođstvo ima fašističke karakteristike i da će biti problematično u budućnosti“, upozorava naučni rad.
Putinova nesigurnost
Slična upozorenja izrečena su i u vezi sa Putinom. Jer je i narcizam Putinovog političkog vođstva očigledan. Da bismo razumeli zagonetnu politiku Kremlja, prvo moramo razumeti izuzetnu napetost u Putinovoj psihološkoj strukturi, ocenjuje autor.
„Putin ima duboko ukorenjen osećaj nesigurnosti, kompleks inferiornosti i potrebu za dominacijom i kontrolom. Putinov politički stil je direktna posledica njegove neobične psihološke konstitucije. Drugim rečima, Putinovo vođstvo takođe je narcističko i ne može se posmatrati nezavisno od njegovih roditelja“, stoji u dokumentu.
Sličnosti tri lidera
U završnom delu, Čifdži sumira da deca sa traumatičnom prošlošću, koja su odrasla kao zamenska deca, sa više majki ili negovatelja, sa roditeljima alkoholičarima, a posebno ona koja su odrasla uz autoritarne roditelje, mogu postati narcistički politički lideri.
Sumira i sličnosti kod Hitlera, Putina i Trampa:
• Hitler, Putin i Tramp imali su traumatično detinjstvo.
• Hitler i Putin su odrasli kao zamenska deca.
• Hitlera i Putina su očevi fizički zlostavljali.
• Donalda Trampa su poslali u vojnu internatsku školu upravo tokom perioda razvoja narcističke ličnosti. Stoga možemo reći da je narušen njegov osećaj sigurne privrženosti.
• Fred Tramp, stariji brat Donalda Trampa, preminuo je od posledica alkoholizma.
• Hitler, Putin i Tramp odrasli su uz izrazito autoritarne očeve. Zbog toga odrastanje uz više majki ili negovatelja – što je takođe jedan od porodičnih uzroka narcizma – nije bilo prisutno kod ove trojice lidera.
Predviđanje budućnosti
Čifdži na kraju daje i procenu mogućeg daljeg razvoja dešavanja.
On podseća da je Hitler ostavio krvavi trag kao narcistički politički lider jer nije imao adekvatnu i uravnoteženu negu. Ta dela nikada se ne mogu opravdati. Ipak, ne mogu se u potpunosti razumeti bez razumevanja odnosa sa roditeljima. Njegovo narcističko vođstvo ne može se posmatrati nezavisno od činjenice da je bio zamensko dete, da ga je majka idealizovala kao predmet ljubavi i da ga je otac stalno tukao.
Slično Hitleru, ni Putinovo narcističko vođstvo ne može se analizirati nezavisno od činjenice da nije imao adekvatnu i uravnoteženu negu, da ga je otac fizički zlostavljao dok je bio predškolskog uzrasta, da je bio zamensko dete i da ga je majka pretvorila u objekt ljubavi.
Kao i kod Hitlera i Putina, svi znaci ukazuju na to da je i Tramp bio uskraćen za adekvatnu i uravnoteženu negu u detinjstvu. Trampovo narcističko vođstvo ne može se odvojeno posmatrati od traume odlaska u internat tokom adolescencije, smrti starijeg brata Freda Trampa usled alkoholizma i detinjstva uz autoritarne roditelje.
Hitlerovo narcističko političko vođstvo odnelo je milione života. Čifdži ukazuje da su, dok je pisao ovaj tekst, mnogi ljudi izgubili živote u Ukrajini.
„Trampova politička retorika nakon reizbora jasno pokazuje da će još mnogi stradati. Ne možemo sprečiti da deca koja nisu uspela da završe svoj narcistički razvoj na zdrav način postanu političke vođe u odraslom dobu. Međutim, možemo još jednom naglasiti da deca poput Hitlera, Putina i Trampa, koja su bila uskraćena za adekvatnu i uravnoteženu negu, mogu postati narcističke političke vođe, što može imati ozbiljne posledice i na nacionalnom i na međunarodnom političkom planu. Na kraju, ne treba zaboraviti da sličnosti u porodičnim uzrocima narcističkog političkog vođstva kod ove trojice lidera mogu dovesti do politike slične onoj koju je sprovodio Hitler. U tom kontekstu, možemo ponovo naglasiti da treba ozbiljno shvatiti akademske tekstove i upozorenja koja su s razlogom izrekli psihijatri i psihijatrijska udruženja“, upozorava na kraju Čifdži.
Izvor: Forbes Srbija
Foto: Shuterstock, Reuters
