Upad policije u rektorat Univerziteta u Beogradu upravo je tačka u kojoj se politički konflikt više ne vodi samo kroz medije i izbore, već kroz simboličko zauzimanje prostora koji bi, po definiciji, trebalo da ostane autonoman. U savremenim političkim krizama postoji trenutak kada sukob prestaje da bude samo retorički i seli se u prostor institucija.
Rektor Vladan Đokić taj događaj nije opisao kao incident, već kao poruku. U njegovoj interpretaciji, ulazak policije u Rektorat nije bio pitanje istrage, već demonstracije sile – pokušaj da se pokaže šta se dešava kada institucija odbije da se uklopi u politički narativ.
Dve slike istog dana
Jedna od ključnih stvari u ovoj krizi jeste činjenica da se ona odvija paralelno u dve realnosti.
U prvoj, koju artikuliše vlast oličena u Aleksandar Vučić, događaji ispred Rektorata predstavljaju radikalizaciju, nasilje i političku zloupotrebu tragedije. U toj slici, institucije reaguju na bezbednosne rizike, a protesti su posledica političkog nezadovoljstva nakon izbora.
U drugoj, koju nude univerzitetske strukture i deo javnosti, scena izgleda potpuno drugačije: policija ulazi bez jasnog objašnjenja, mediji to prenose kao spektakl, a akademska zajednica to doživljava kao pritisak i pokušaj disciplinovanja.
Između te dve slike ne postoji samo razlika u interpretaciji – postoji sukob oko same definicije stvarnosti.
Autonomija kao problem
Suštinsko pitanje koje se ovde otvara nije pravno, već političko: da li u Srbiji postoji prostor koji nije pod direktnom kontrolom vlasti?
Univerzitet, istorijski gledano, upravo je takav prostor. Njegova autonomija nije samo administrativna kategorija, već ideja da znanje, kritika i slobodno mišljenje moraju imati zonu izvan dnevne politike.
Upravo zato intervencija u Rektoratu ima težinu koja prevazilazi konkretan povod – istragu tragične smrti studentkinje. Jer čak i ako istraga postoji kao formalni okvir, način na koji je sprovedena otvara pitanje proporcionalnosti i namere.
Kada se institucija koja poziva na nezavisnu istragu suoči sa policijskom racijom pred kamerama, poruka više nije samo pravna.
Postaje politička.
Politika straha i politika otpora
Govoreći sa terase Rektorata, Đokić je insistirao na jednoj tezi: da je demonstracija sile zapravo znak slabosti. U njegovoj interpretaciji, vlast koja poseže za policijom u akademskom prostoru priznaje da je izgubila argumente.
To je snažna, ali i riskantna tvrdnja. Jer ona pretpostavlja da je odnos snaga već prelomljen u korist društva, dok politička realnost često pokazuje suprotno – da institucije mogu biti pod pritiskom dugo, bez brzog ishoda.
Ipak, ono što ovaj događaj čini specifičnim jeste reakcija studenata. Njihovo spontano okupljanje, bez jasne političke infrastrukture, sugeriše da univerzitet i dalje ima mobilizacioni potencijal koji prevazilazi formalnu politiku.
U tom smislu, sukob se ne vodi samo između vlasti i opozicije, već između dva modela društva: jednog koji se oslanja na kontrolu i drugog koji insistira na autonomiji.
Tragedija kao okidač
U središtu svega nalazi se događaj koji ne bi smeo da bude politički – smrt studentkinje na Filozofskom fakultetu. Upravo tu leži dodatna složenost situacije. Manipuliše se vestima o požaru, tajnim porukama, nemaru, ubistu ili samoubistvu.
Dok tužilaštvo najavljuje postupke i istragu, univerzitet traži nezavisnost tog procesa, pa čak i međunarodni nadzor. Razlika u pristupu otvara pitanje poverenja: da li institucije sistema imaju kredibilitet da same sprovedu istragu ili je taj kredibilitet već narušen?
U isto vreme još uvek niko od vladajućih političkih aktera nije odgovarao zbog pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Kada poverenje nestane, svaka akcija – pa i legitimna – dobija sumnjivu dimenziju.
Mediji kao produžena ruka sukoba
Ne treba zanemariti ni ulogu medija. Direktni prenosi policijskog ulaska u Rektorat dodatno su pojačali utisak spektakla, pretvarajući institucionalni proces u javni događaj.
U takvom ambijentu, granica između informisanja i političke poruke postaje zamagljena. Slika policije u univerzitetskoj zgradi počinje da živi sopstveni život, nezavisno od činjenica koje je prate.
Šta ostaje posle svega
Ovaj događaj neće se završiti jednim saopštenjem, niti jednom istragom. Njegove posledice biće dugotrajnije i suptilnije.
Ako je vlast želela da pokaže snagu, rizikuje da je proizvela suprotan efekat – dodatnu mobilizaciju i produbljivanje nepoverenja. Ako je univerzitet želeo da odbrani autonomiju, ulazi u otvoren sukob čiji ishod nije izvestan.
U tom međuprostoru ostaje društvo, podeljeno između dve interpretacije iste stvarnosti.
I možda je upravo to najvažniji zaključak: ne vodi se borba samo za kontrolu nad jednom institucijom, već za definiciju granica moći u savremenoj Srbiji.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
