Godinu dana nakon masovnog protesta 15. marta 2025. u Beogradu, Srbija i dalje nema odgovor na jedno od ključnih pitanja tog dana: šta je nateralo hiljade ljudi da u panici napuste ulicu?
U međuvremenu, formiran je paradoks koji sve više definiše političku i institucionalnu realnost – vlast tvrdi da se „zvučni top“ nije dogodio, ali istovremeno ne nudi objašnjenje šta se zapravo jeste dogodilo.
Između negiranja i praznine
Zvanični narativ je relativno stabilan: nije bilo upotrebe nedozvoljenog sredstva. U tom stavu vlast se poziva i na nalaze ruske bezbednosne službe, koja je, na poziv Beograda, analizirala dostupne uređaje i zaključila da oni nisu izazvali štetne posledice.
Problem, međutim, nije samo u tome šta je rečeno – već u onome što nedostaje.
Ni posle godinu dana nema odgovora o poreklu zvuka, njegovim karakteristikama, niti o mehanizmu koji je izazvao fizičke i psihološke reakcije kod velikog broja građana. Upravo ta praznina postaje centralna tačka čitavog slučaja.
Svedočenja koja ne nestaju
Za razliku od zvaničnih izjava, svedočenja učesnika protesta ostala su dosledna. Opisi su različiti u nijansama, ali slični u suštini: snažan, neobičan zvuk, praćen osećajem pritiska, dezorijentacije i panike.
Kod nekih su se simptomi nastavili i nakon samog događaja – od problema sa sluhom i ravnotežom, do promena raspoloženja i osećaja anksioznosti.
U nedostatku institucionalnog odgovora, ova iskustva su prešla iz domena pojedinačnih priča u kolektivno sećanje protesta. Upravo tu se formira druga dimenzija problema: poverenje.
Istraga bez ishoda
Formalno, postupak postoji. Tužilaštvo prikuplja izjave, saslušava građane i vodi predistražni postupak. Međutim, posle godinu dana bez konkretnih rezultata, sve je više ocena da se radi o procesu koji više simulira aktivnost nego što vodi ka razjašnjenju.
Kritičari takvog pristupa tvrde da se na taj način proizvodi utisak institucionalne reakcije, bez stvarne namere da se dođe do odgovora. Sa druge strane, vlast ističe da je reč o složenom slučaju koji zahteva vreme.
U međuvremenu, međunarodne institucije – uključujući evropske i UN mehanizme – insistiraju na transparentnoj i efikasnoj istrazi. To dodatno internacionalizuje pitanje koje je u osnovi unutrašnje.
Uloga stranih aktera
Posebnu pažnju izazvala je odluka da se u proces uključi ruska bezbednosna služba. Taj potez otvorio je pitanje poverenja u domaće institucije, ali i širi geopolitički kontekst.
Dok jedni to vide kao pokušaj da se obezbedi „neutralna ekspertiza“, drugi ukazuju da takav pristup zapravo relativizuje odgovornost države da sama sprovede istragu.
Dodatnu težinu daje činjenica da rezultati te analize nisu razrešili ključnu dilemu – šta je izazvalo reakciju mase.
Hronologija kontradikcija
Od prvobitnih tvrdnji da država ne poseduje zvučne uređaje, do kasnijeg priznanja da oni postoje, ali da nisu korišćeni – komunikacija institucija dodatno je zakomplikovala situaciju.
Demonstracije uređaja nekoliko dana nakon protesta, kao i potvrda da su se nalazili u blizini mesta okupljanja, nisu smanjile sumnje, već su ih produbile.
U takvom ambijentu, svaka nova informacija dočekuje se sa rezervom, a javni prostor ostaje podeljen između verovanja i sumnje.
Političke posledice: propuštena prekretnica ili početak procesa
Protest od 15. marta bio je jedan od najvećih u novijoj istoriji Srbije. Pokazao je kapacitet mobilizacije, ali i granice tog potencijala.
Jedan deo analitičara smatra da je to bio trenutak kada je vlast bila najranjivija. Drugi ističu da je izbegavanje eskalacije zapravo sprečilo dublju krizu i sačuvalo minimum institucionalne stabilnosti.
Ono oko čega postoji više saglasnosti jeste da je nakon tog datuma usledila faza pojačanog pritiska – kroz različite oblike institucionalnog i vaninstitucionalnog delovanja.
Vreme kao politički resurs
Godinu dana kasnije, ključno pitanje više nije samo šta se dogodilo tog dana, već kome vreme ide u prilog.
Vlast, prema ocenama kritičara, koristi odlaganje kao strategiju – produžavanjem procesa smanjuje intenzitet pritiska. Sa druge strane, protestni potencijal se transformiše: od masovnih okupljanja ka manjim, ciljanim akcijama.
Ipak, osnovni zahtevi – odgovornost i transparentnost – ostaju nepromenjeni.
Tišina koja govori
Možda najprecizniji opis trenutne situacije jeste upravo odsustvo odgovora. Ne zato što nema pitanja, već zato što su ona ostala bez institucionalnog odjeka.
U tom smislu, „zvučni top“ – bez obzira na to da li je upotrebljen ili ne – prerasta u simbol. Ne samo događaja od 15. marta, već odnosa između građana i države.
Jer, u političkim sistemima, tišina institucija često govori glasnije od bilo kog zvuka.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
