U trenutku kada većina savremenih reditelja pokušava da kapitalizuje uspeh ubrzanim ritmom produkcije, Jorgos Lantimos radi suprotno – povlači se. Posle nekoliko velikih filmskih projekata zaredom, uključujući Poor Things i Kinds of Kindness, odlučio je da napravi pauzu i vrati se onome što naziva „tišom umetnošću“ – fotografiji.
Njegova nova izložba u Onassis Stegi ne deluje kao klasična retrospektiva, već kao unutrašnji dnevnik autora koji pokušava da razume sopstveni pogled na svet. U razgovoru za Guardian, Lantimos govori o tome zašto mu je fotografija važnija nego ikad, kako vidi telo kao narativni alat i zašto ga filmska industrija – uprkos uspehu – sve više zamara.
„Film je buka, fotografija je tišina“
Posle intenzivnog perioda u filmu, odlučili ste da napravite pauzu. Da li je to umor ili potreba za promenom?
Lantimos: Pre svega – zasićenje. Snimio sam tri filma bez pauze. Film je kolektivna umetnost, stalno ste okruženi ljudima, stalno donosite odluke. U jednom trenutku shvatite da više ne čujete sopstvene misli. Fotografija je suprotno od toga – ona je tiha, spora i lična.
Estetika nelagode
Njegove fotografije često izazivaju istovremeno smeh i nelagodu – isti efekat po kojem su poznati i njegovi filmovi. Kadar puta koji vodi ka spomeniku, isečene siluete konja, napušteni predmeti u neobičnim kontekstima – sve to deluje kao fragment nečega većeg, ali nikada do kraja objašnjenog.
Vaši radovi često deluju kao vizuelne zagonetke. Da li vam je važno da publika „razume“ fotografiju?
Lantimos: Ne. Važno mi je da reaguje. Fotografija nije odgovor, već pitanje. Nekada je smešna, nekada uznemirujuća – i to zavisi od onoga ko je gleda. Isto delo može danas da vas nasmeje, a sutra da vas zabrine.
Telo kao priča
Jedan od najprepoznatljivijih motiva u njegovom radu jeste fragmentacija tela – ruke, noge, leđa, često bez identiteta ili konteksta.
Zašto izbegavate lice, koje je u klasičnoj umetnosti glavni nosilac emocije?
Lantimos: Zato što delovi tela mogu biti iskreniji. Modrica, ožiljak, nepravilnost – to su tragovi života. Kada ne pokažete celu sliku, gledalac mora da je dovrši. Tu počinje prava priča.
Greška kao estetika
Zanimljivo je da Lantimos ne samo da ne izbegava tehničke greške – već ih ponekad i naglašava.
Tokom snimanja filmova sarađivao je sa Ema Stoun, koja mu je pomagala u razvijanju fotografija u improvizovanim uslovima. Neki kadrovi ostali su izgrebani ili oštećeni – ali su ipak završili na izložbi.
Zašto zadržavate „nesavršenosti“?
Lantimos: Zato što dodaju teksturu. Savršenstvo je često sterilno. Greška vas podseća da je nešto stvarno nastalo, da nije samo ideja, već proces.
Povratak Grčkoj – pogled iz distance
Serija fotografija nastala u Grčkoj pokazuje drugačiji odnos autora prema prostoru u kojem je odrastao.
Vaši radovi sugerišu novu vrstu odnosa prema rodnoj zemlji. Šta se promenilo?
Lantimos: Distanca. Kada odete, počnete da vidite stvari koje ste ranije smatrali ružnim ili bezvrednim kao nešto posebno. Kontrasti postaju zanimljivi. Ono što je nekada bilo „problem“, postaje inspiracija.
Povlačenje ili nova faza?
Iako govori o pauzi, ne deluje kao da Lantimos odustaje od filma – pre kao da pokušava da redefiniše odnos prema njemu.
Kada možemo očekivati novi film?
Lantimos: Kada budem imao potrebu. Ne želim da pravim filmove zato što se to očekuje. Ako se to desi za nekoliko nedelja – u redu. Ako za nekoliko godina – takođe.
Između umetnika i čoveka
Možda najzanimljiviji kontrast u ovom razgovoru jeste između teme njegovih radova i njegove ličnosti. Autor poznat po radikalnim i često provokativnim filmovima opisuje sebe kao stidljivu osobu koja čak i u fotografiji izbegava direktan kontakt sa ljudima.
Upravo tu leži ključ njegovog izraza: u distanci. Bilo da je reč o telu bez lica, zemlji koju ponovo otkriva ili umetnosti koja beži od objašnjenja – Lantimos gradi svet u kojem se značenje nikada ne daje unapred, već se tek naslućuje.
Za publiku naviknutu na jasne poruke, to može biti frustrirajuće. Za one druge – to je prostor slobode.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
