Kada se u Srbiji pomene džez, prva asocijacija gotovo uvek je – Vojislav Bubiša Simić. Juče nas je u 102. godini života zauvek napustio. Više od trideset godina bio je simbol ovog žanra, dugogodišnji dirigent Džez orkestra Radio-televizije Beograd, i čovek koji je postavio temelje domaće džez scene.
„Da 18. mart pre tačno sto godina nije bio takav kakav je bio, istorija našeg džeza sigurno bi izgledala drugačije – i mnogo siromašnije“, pisao je svojevremeno Zlatko Crnogorac u Vremenu. U istom tekstu je podvukao da se manifestacija održana u Dolbi teatru u Los Anđelesu i nastup Big benda RTS pod dirigentskom palicom Stjepka Guta, mogu uporediti po duhu, kvalitetu i emociji – dva događaja istog značaja za film i džez, svako u svom svetu.
Na tom beogradskom koncertu, sala je bila prepuna. Program je otvorio upravo Bubiša Simić, lično dirigujući svoj „Pozdrav Kauntu Bejziju“ – i to uz ovacije publike koja je ustala na noge. Njegove kompozicije poput Igre staklenih perli, U tem Somboru, Milkine kuće, Pozdrava Kvinsiju Džounsu i Svadbene igre kraj Bistrice svedoče o stvaralačkoj širini – spoj džeza, folklora i ličnog pečata. Danas, Big bend RTS, koji slavi 75 godina postojanja, ostao je jedan od retkih državnih ansambala koji je očuvao kvalitet i ugled kroz decenije promena.
Beograđanin koji je improvizovao život kao džez
Rođen i odrastao u Beogradu, Simić je nosio duh svog grada – radoznao, dosetljiv i slobodan. Više od osam decenija njegov život bio je isprepletan sa muzikom. Iako po obrazovanju nije bio muzičar, imao je urođeni talenat. Majka, tipična građanska dama tog vremena, svirala je klavir i govorila francuski, pa je i Bubiša uz pijanino odrastao. Već sa dvanaest godina počeo je da svira, a ubrzo je dobio i svoj prvi klavir marke Blüthner.
Drugi svetski rat prekinuo je to bezbrižno detinjstvo. Kada je 1941. bomba pogodila njihovu kuću u Majke Jevrosime 39, instrument je ostao polomljen, ali su dirke i dalje davale čist ton – kao simbol da će muzika opstati. Posle rata, uz sirene i ruševine, Simić i prijatelji su svirali na improvizovanim instrumentima – pumpe za bicikl koristili su kao bubnjeve. Tako je nastao prvi muzički eksperiment koji će ga odvesti u legendu.
Bubiša Simić i ljubav prema džezu
Sredinom četrdesetih godina otkrio je džez zahvaljujući američkoj radio stanici AFN, čija je emisija svakog dana počinjala pesmom On the Sunny Side of the Street. Filmovi Glena Milera i nove note koje su dopirale sa zapada otvorile su potpuno novi svet za mlade Beograđane.
Već 1946. godine Simić osniva big bend Dinamo, u kojem preuzima ulogu dirigenta i aranžera. Bend je svirao na sportskim terenima, fakultetima i letnjim pozornicama – postao je simbol tadašnje urbane omladine. Dve godine kasnije prelazi u Zabavni orkestar Radio Beograda, a odatle putuje širom Evrope – od Poljske i Italije do Sovjetskog Saveza, gde je u čast kozmonauta Germana Titova napisao Blues za Germana Titova.
Kasnije su usledile i svetske turneje, nastupi na festivalima i saradnje sa najvećim imenima džez scene. Na festivalu u Riju 1960-ih predstavljao je Jugoslaviju sa sopstvenom kompozicijom, upoznajući velikane poput Henrija Mansinija, Frenka Sinatrinog aranžera Nelsona Ridla i gitariste Badija Pauela. Svi su bili zapanjeni koliko se kvalitetan džez svira u jednoj maloj zemlji iza „gvozdene zavese“.
Dirigent sa dušom improvizatora
Od sredine sedamdesetih, Big bend RTB-a svirao je svakog petka u hotelu Metropol. Program „Muzika moje mladosti“ okupljao je beogradsku elitu, a večeri su završavale uz repertoar Glena Milera. U jednoj od tih noći, pridružio im se Amerikanac koji je pevao sve Milerove pesme napamet – ispostavilo se da je bio član posade aviona koji je prevozio Milerov orkestar.
Simić je tokom karijere imao priliku da se sretne sa mnogim džez legendama. Djuk Elington ga je upamtio po nesvakidašnjem dočeku na beogradskom aerodromu, kada ga je Bubiša sa svojim orkestrom pozdravio svirkom „Take the A Train“. Sa Kauntom Bejzijem se više puta susretao, a 1965. mu je u Minhenu poklonio partiture kompozicije „Pozdrav Kauntu Bejziju“.
U Beogradu je sarađivao i sa Džozefinom Bejker, čuvenom pevačicom i ikonom pariskih varijeteta. Iako stroga i zahtevna, koncert je bio trijumfalan. Nakon nastupa u Beogradu i Skoplju, oprostila se rečima: „Vi, Srbi, uvek delujete umorno“ – uz osmeh koji je Bubiša pamtio zauvek.
Sa Dizijem Gilespijem je svirao 1956. godine u Beogradu, a anegdota sa džem-sešna, gde su naši muzičari koristili stari saksofon zapušen hlebom, postala je legendarna – jer su Amerikanci, umesto podsmeha, na kraju ustali i aplaudirali virtuozoj svirci.
Bubiša Simić – Legat koji traje
Vojislav Bubiša Simić ostavio je neizbrisiv trag u istoriji domaće muzike. Njegova dela, aranžmani i duh improvizacije oblikovali su generacije džez muzičara. Za njega je džez bio mnogo više od žanra – bio je način života, sloboda izraza i dokaz da se i u najtežim vremenima može stvarati umetnost svetskog ranga.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
