Bivši predsednik Urugvaja Hose Muhika je preminuo, objavio je sadašnji lider te južnoameričke zemlje Jamandu Orsi u objavi na X-u. Hose Muhika, koga su često nazivali nadimkom Pepe i koji je bio predsednik Urugvaja od 2010. do 2015. godine, imao je 89 godina.
Najpopularniji (i najsiromašniji) predsednik neke države, bio je junak dokumentarnog filma Emira Kusturice i pričao je za Nedeljnik o skromnosti, politici, socijalizmu, revolucionarnim danima, Srbiji… Ovo je njegov intervju:
****
Tekst Viktora Lazića objavljen je u Nedeljniku u januaru 2019.
Urugvaj je zemlja sa trinaest miliona krava i tri miliona stanovnika. I jednim jedinim Muhikom, čovekom-simbolom, koji je u celom svetu proslavio svoju zemlju, predsedničku funkciju i socijalizam. Sve u jednom.
Razgovarao sam sa Muhikom o Srbiji, revoluciji i zemljoradnji. U više navrata šetali smo se po njegovoj bašti, razgovarali u metalnim šupama pokraj njegove kuće u kojima rado vodi polemičke rasprave sa svojim telohraniteljima, komšijama i putnicima namernicima.
Srbi, kao i mnogi širom sveta, obožavaju Muhiku. Teško je odoleti šarmu skromnog domaćina koji nije dozvolio da ga iskvare bogatstvo i politika, koji zna šta je život i ceni pravo bogatstvo. Njega, zapravo, novac uopšte ne zanima, čak je odbio i da prima penziju. On je bio najsiromašniji predsednik na svetu (ili bogat pravim vrednostima, kako drugi kažu), vozio se na posao starom vespom, živeo na svojoj farmi kraj Montevidea i brinuo se o hendikepiranom psu.
Muhika je devet desetina svoje predsedničke plate davao u humanitarne svrhe. „Ne možemo misliti novčanikom, kako Evropa često ume da misli“, govori Muhika.
U jednom od popularnih intervjua na internetu, Muhika je izjavio: „Stvorili smo planinu veštačkih potreba. Moramo stalno da nešto kupujemo, da odbacujemo staro… Traćimo sopstvene živote. Kada kupim nešto, ili kada ga ti kupiš, ne plaćamo to novcem. Plaćamo vremenom našeg života koje smo morali da potrošimo kako bismo zaradili taj novac. Razlika je u tome što život ne možemo kupiti. Život prolazi. I užasno je da potrošiš svoj život gubeći svoju slobodu.“
Kada je kao predsednik trebalo da odluči o kupovini predsedničkog aviona, umesto toga kupio je helikopter kako bi se bolesnici brže prevozili do bolnica iz udaljenih sela. Muhika tu svoju odluku često pominje, objašnjavajući da su sve odluke koje donosimo, za koje mislimo da su neverovatno teške, zapravo izuzetno lake. Uvek se pitanje svede na to: predsednički avion ili bolnički helikopter?
Mnogo je ljudskog i neposrednog u njegovom nastupu i rečima, mnogo jednostavne istine koju smo zaboravili, ili koju su barem političari zaboravili. Zato njegova reč tako oštro seče i pronalazi neverovatan odziv u onome što se može nazvati „narodnim masama“ širom sveta. On je glas obespravljenih, siromašnih, izgubljenih u svetu koji samo trči za zgrtanjem novca, najčešće gaženjem i iskorišćavanjem slabijih. Starovremenski Robin Hud u izgužvanom džemperu i zarozanih rukava, zalutao u novi vek.
„Svi se čude što živim skromno, živim u maloj kući i vozim stari auto. Onda je svet poludeo, jer se čudi onome što je normalno“, govori Muhika i teško je da se nad tim rečima čovek ne zamisli.
„Ne nedostaje nama resursa, novca…“, priča Muhika. „Nama nedostaje zdravog razuma. Trezvenosti. Ne smeju političarima glavna stvar u životu biti izbori i reizbori i borba za moć.“
Podseća me na mog dedu po majci, Živojina Vukovića, predsednika radničkog saveta „Trudbenika“, nekada jedne od najmoćnijih građevinskih kompanija. Čoveka koji je ceo svoj život verovao u ravnopravnost, u ideju socijalizma, koja ga je pred kraj života, sa raspadom države, razočarala do srži. To razočaranje bilo je najveća tragedija njegovog života. Sa brkovima, stomakom, u odeći za povrtnjak, Muhika me neodoljivo podseća na mog dedu, ali onakvog kakvog ga se ja ne sećam – i dalje oduševljenog socijalizmom, jednakošću, bratstvom i jedinstvom. Muhika, okoreli ateista, i dalje je Marksov i Engelsov tvrdokorni vernik.
Prvi put me je dočekao u povrtnjaku, zatim u šupi. Njegov dom deluje neugledno, sa strane visi raširen veš. Deo bašte je sređen a deo je obrastao kojekakvim rastinjem. U blizini je bunar, odakle uzima vodu. Čak ni imanje na kome živi nije njegovo, nego je vlasništvo njegove supruge. On je čovek kome ne treba ništa, a čini se da ima sve. I danas kod njega dolaze najviši zvaničnici Urugvaja na savetovanje, ugledni ljudi iz celog sveta po mišljenje u njegovu ličnu „palatu“, jednoiposobnu trošnu zgradicu u povrtnjaku, iz koje nije hteo da se iseli ni kada je postao predsednik.
Stare ishabane odeće, obučen kao vremešni šumadijski seljak, a tako isto i mudar i jednostavan, spreman je da u svakom trenutku započne razgovor o politici, filozofiji, sociologiji. Njegovo obezbeđenje dočekalo nas je ruku blatnjavih do lakata – zalivaju i okopavaju Muhikinu baštu dok mi pričamo.
Muhika mi je pokazao sistem za zalivanje koji je lično smislio. Zemljoradniku je njegov povrtnjak svetinja: on svaku biljku poznaje kao najboljeg prijatelja. O biljkama se vodi računa kao o ukućanima, a onaj ko je posvetio život njihovom uzgajanju, o bilju i plodovima može da priča dugo bez prestanka.
Zato sam, u više navrata, pokušavao da Muhiku pitam o povrću koje uzgaja. Ali Muhika je od druge vrste zemljoradnika. Od onih siromašnih i bednih, koji su zemlju radili jer su morali i nikada je nisu istinski zavoleli. Iako je jedno vreme bio ministar poljoprivrede.
Njegov život i karakter se ne mogu lako sagledati. Ranjavan šest puta, 14 godina je proveo u zatvoreništvu, četiri puta je hvatan u pokušajima bekstva. Poznato je da se u zatvoru, izolovan od sveta, sprijateljio sa mravima, priča mi njegov čuvar blatnjavih ruku i, da ne čuje Muhika, raspituje se o bogatstvima zapadnog sveta, da bi mi, doduše dosta kasnije, tražio novac za štampanje neke knjige…
Pa ipak, svaka bajka ima i svoju drugu stranu. Najteže je biti pop u svom selu, to je poznato, zato ne treba da čudi to što u Urugvaju mnogo ljudi Muhiku ne voli. Možda je 200.000 ljudi došlo da ga pozdravi kada je odlazio sa svoje funkcije, zaljubljeno u njegov lik i delo, ali barem toliko je u svojim kućama taj trenutak proslavljalo. Po istraživanjima javnog mnjenja, narod je podeljen. Oko pedeset posto stanovnika ga podržava, dok ga druga polovina – ne podnosi. Bio sam iznenađen sa koliko netrpeljivosti su mi ljudi pričali o njemu.
Svaki čovek je kaleidoskop dobrih i loših dela i osobina, pa zašto bi tu Muhika bio izuzetak? Muhiki, kojeg srpska javnost percipira kroz prizmu dobrote, skromnosti i socijalizma o kakvom maštamo, njegovi zemljaci svašta zameraju.
A šta mu tačno zameraju?
Recimo, legalizaciju marihuane. Ako pitate Karlitosa Paeza, koji je i sam više decenija bio zavisnik i koji je mnogo puta na rukama nosio svog drogiranog sina u bolnicu, činjenica da se sad marihuana može kupiti na svakom ćošku njega ne oduševljava. „Svaka zabrana izaziva kontru“, priča Paez.
Ako pitate mlade koji u transu đuskaju po klubovima, Muhika je njihov idol. Za njih je to – sloboda. Nisu baš svi oduševljeni Muhikinim stavovima. A to se, zbog harizme koju poseduje, daleko manje primećuje van Urugvaja.
Pošto je Muhika socijalista, postoji jasna klasna netrpeljivost, daleko izraženija nego što je to slučaj u Srbiji. Urugvaj je, za naše standarde, bogata zemlja. Fernando Parado, jedna od poznatih, imućnih i slavnih ličnosti Urugvaja koje sam imao prilike da upoznam – TV voditelj i trkač Formule 1 – ne skriva da Muhiku „ne želi da vidi očima“.
Rekao mi je: „Bio si kod Muhike. Jesi li video kakva mu je kuća, dvorište, okolina? Kako neuredno on sam izgleda? To je sve haos, i to potpuni haos. E, tačno kakvi su mu kuća i dvorište, takva nam je bila i država dok je on bio predsednik!“
Jedna žena koja živi blizu grada Punta del Este Muhiku čak naziva licemerom. Kaže, divno što se vozio do svog posla starom „bubom“. Ali u njenom komšiluku živi blizak prijatelj Muhike, jedan od ranijih predsednika Urugvaja. Muhika ga je često posećivao, ali nikad u svojoj „bubi“. Uvek su ga dovozili u mercedesu.
Nije mali broj ljudi koji smatraju da je Muhika najbolji propagandni mag na svetu, da je zapravo ekspert za reklamu i samopromociju, da je sve elemente sistema protiv kojeg se bori doveo do savršenstva i iskoristio bolje nego iko u svoju korist. Pravi revolucionari se time ne bave, pravi protivnici sistema još manje, govore njegovi protivnici. Pravi revolucionari uglavnom postaju slavni tek kada ih slavno pogube.
Muhika, zapravo, živi komotan život. Ljudi koje sam sretao širom Urugvaja skretali su mi pažnju da je njegova supruga Lusija daleko manje dostupna javnosti, daleko manje poznata, a da je ona podnela još veće žrtve nego on boreći se za svoja uverenja. Ona je takođe strašno propatila u zatvoru, ali, kako je iz bogate porodice, doslovno su mi rekli: „Jedna stvar je biti siromašan pa se boriti za preraspodelu bogatstva, a sasvim druga biti iz bogate porodice, pa se boriti za siromašne i tokom te borbe osiromašiti i završiti u zatvoru.“
Ipak, ona nerado daje intervjue. Neće nikoga primiti u povrtnjaku da raspreda o visokoj politici. Ne, ona će kopati i raditi, a prema novinarima i putnicima namernicima ume da bude veoma gruba. Do nje se dolazi mnogo teže nego do njega.
Pa ipak, ni njegovi ogorčeni protivnici ne mogu da ne priznaju da Muhiku novac i bogatstvo nikada nisu zanimali. Sam Karlitos Paez, inače sin jednog od najpoznatijih urugvajskih slikara, rekao mi je:
„Lično sam imao poslovnu ponudu za Muhiku. Jednu od onih koje se ne odbijaju, koje niko normalan ne bi odbio. Sto hiljada dolara u kešu da ode sa mnom u Panamu i da održi govor od pola sata, četrdeset pet minuta. Samo da održi govor o svom pogledu na svet radnicima jedne kompanije. Ništa drugo. Odbio je!“
Građanski rat koji je dugo trajao takođe je jedan od razloga što mnogi Urugvajci ne vole Muhiku. Njega vide kao glavnog krivca za mnoge ratne nedaće, a nije mali broj ni protivnika socijalizma, otvorenih kapitalista kojima je socijalistička ideja ne samo strana nego je doživljavaju kao najgoru noćnu moru.
Dok su jedni još uvek ostrašćeni idejom egalitarnosti i socijalizma, drugi se te ideje plaše kao kuge, ne želeći da žive u novoj Venecueli, Sovjetskom Savezu, pa ni Kubi.
Stopa nezaposlenosti je u ovoj zemlji izuzetno niska, dobrim delom zahvaljujući Muhiki. Međutim, veoma često su ljudi upošljavani bez stvarne potrebe za obavljanjem bilo kakvog posla. To su izmišljena radna mesta, i to uz mnogo mašte, ali koja čine da se ljudi osećaju važno, da misle da nešto rade, zapravo ne radeći ništa. Na primer, muzej koji dnevno primi pet posetilaca, često ima desetak zaposlenih. Posebnog vratara, stražara, osobu za preuzimanje kaputa, prodavca karata, prodavca suvenira, vodiče (koji najčešće ne znaju engleski), stražara za svaki sprat ili čak svaku sobu.
Komično je sa koliko ozbiljnosti svako od njih shvata svoj često besmisleni posao. Tragično je što takvi ljudi kasnije postaju nesposobni za svaki drugi, pravi posao.
Kusturica se našao na teškom zadatku. Njegov film ne bi smeo da bude puki hvalospev Muhiki i socijalizmu. Trebalo bi da pokaže sve iznijansiranosti ljudske duše, kao i kolektivne svesti koje se na slučaju Muhike prelamaju. Muhika je junak modernog doba, ne (samo) zato što to zaista jeste. On je to postao, kao što je slučaj i sa mnogim drugim junacima, zato što „Svetu je svega dosta, ničeg željan nije, osim glavnih junaka“. Muhika nam je svima potreban.
Šizofrenost srpskog društva dobro se ogleda u političarima koji su nama idoli. Kada bi Srbi birali savršeno tročlano predsedništvo, u njemu bi se našli Muhika, Putin i Tramp. Nama to nije neobično ni sporno. Mi ne vidimo koliko su to suprotstavljeni karakteri i politike. Nama se dopadaju one njihove karakterne crte koje zgražavaju uobičajenog čoveka sa zapada.
Ličnosti koje steknu svetsku slavu, teško mogu da izbegnu oreol koji ih prati – bilo pozitivan ili negativan. U njima novinari i posetioci vide ono što žele, ono što već znaju.
„Da Muhike nema, trebalo bi ga izmisliti“, rekle su mi kolege urugvajski novinari. Jer on odavno nije čovek, već simbol. Zato u preteranom veličanju Muhikine čovečnosti, mi kao da zaboravljamo da je i on – čovek. Nije i ne može biti savršen. Muhika svojom harizmom ne može da promeni ljudsku prirodu. Svetu je doneo neverovatnu nadu, i to je dovoljno.
Ako biste se kandidovali na izborima u Srbiji, bili biste najveća konkurencija našem trenutno najpopularnijem političaru, Aleksandru Vučiću, sa velikim šansama da pobedite. Šta mislite, zašto?
Verovatno zbog mojih političkih stavova. Ja sam veliki republikanac. Ubeđen sam u to da su svi ljudi jednaki.
Da li je zaista moguće da svi ljudi budu jednaki?
Izmislili smo demokratiju i govorimo da tu odlučuje većina. Mislim da ljudi na vlasti treba da žive kao ta većina, a ne kao manjina ljudi.
Ali vi, ovim asketskim životom, živite kao manjina! U celom Urugvaju vrlo je mali broj ljudi koji vode život sličan vama. Većina ljudi to i ne želi, žele bolji život od vašeg.
To znači da Urugvaj napreduje. Nekada je većina ljudi bila siromašnija. Ja sam zemljoradnik. Zemljoradnja je težak posao. Taj posao ne želim nikome.
Vi propagirate nešto što liči na hibrid liberalizma i socijalizma.
Socijalizam poseduje superiornu kulturu koja zahteva da ljudi nauče da vladaju sobom. U suprotnom imamo birokratiju, a ne socijalizam. Kruta birokratija uništila je Rim, došla je glave i socijalizmu.
Socijalizam je propao u mnogim zemljama. Šta mislite, zbog čega?
Zbog toga što nije uključio ljude. Široke mase moraju da učestvuju u vlasti, da pate i da uče.
Upoznao sam dosta ljudi u Urugvaju koji vas ne vole i ne podržavaju vašu politiku.
U Urugvaju postoje izražene klasne razlike. Tu se radi o borbi ideja. Mi jednostavno ne možemo da se složimo. Postoji vlasništvo i interesi koje ljudi imaju. Potrebno je vreme, protok generacija da se razmišljanje promeni.
Za Srbiju ste mi rekli da je važno da sačuvamo nezavisnost. Međutim, da li jedna teniska loptica tokom igre između velikih igrača može da ostane nezavisna?
U politici je teško izboriti se za nezavisnost, ali nije to loš sport.
Inicirali ste okupljanje zemalja Južne Amerike. Da li je ponovo moguć neki pokret nesvrstanih?
Dobra je to ideja. U snovima. Praktično je teško ostvariva. Nije problem samo razvoj, tu postoji mnoštvo pitanja koja se kreću izvan okvira diskusije o socijalizmu i kapitalizmu. Osnovno pitanje je pitanje sreće. Da li su ljudi srećni ili nisu? Ako ljudi nisu srećni, ništa od toga ne služi bilo čemu. Život je jedan i nestaje. Život se ne može kupiti. Zapravo je borba za ljudsku sreću neprekidna. Ali sreća nije samo u posedovanju stvari. Na primer, u Japanu ljudi su veoma imućni, ali veoma često nisu srećni. Previše rade.
Vi ste možda jedan od poslednjih revolucionara. Znate za englesku izreku kako je u revolucijama jedini problem u slovu R?
Kapitalistički sistem nije samo način zarade i raspodele prihoda. To je takođe jedna kultura koja nema nameru da izgradi socijalizam. Potrebna je promena svesti. Izgradnja drugačijeg načina ophođenja prema društvu.
Može li se to uraditi samo revolucijom ili može i evolucijom?
Nekada je bolja revolucija, a nekada evolucija. Da bi uživala iskrenu podršku naroda, jedna revolucija ne može da nastavi sa starom kulturom. Ona mora da iz pepela stvori nešto novo. Revolucionarna kultura mora biti narodna, ona mora da pokazuje i uči kako se nadležnosti i vlast prenose direktno na građane. Ona mora jasno da pokaže da postoji mogućnost da ljudi u svoje ruke preuzmu vlast. Ako jedan državni funkcioner odlučuje umesto ljudi, onda oni ne učestvuju u vlasti… Ljudi moraju da budu uključeni i da kontrolišu vlast. Samo tako će da nauče i sami kako se vlada. Ako se demokratija zatvori, to je veliki problem.
Tokom mojih putovanja po Urugvaju, posebno na zapadu zemlje, mnogo ljudi mi je pričalo o vašim gerilskim danima. Seljaci u tom delu zemlje vam vašu ratnu delatnost ozbiljno zameraju. Govore o ubistvima, kidnapovanjima, pljačkanjima nevinih zarad finansiranja revolucije. Kao revolucionar, vi ste sigurno pucali, i ubijali. Da li postoji nešto zbog čega se kajete?
Verujem da lično nisam nikoga ubio. Veoma sam loš strelac. Takođe, ja sam 14 godina bio u zatvoru, kao i moja supruga.
Zna se za vašu patnju. Ali retko ko zna da je i vaša supruga toliko patila.
To je istina. Ali ne treba gajiti mržnju. Borimo se protiv represije, za bolje čovečanstvo.
Marks je pisao da treba uzimati sredstva za proizvodnju od bogatih. Sada je znanje glavno sredstvo za proizvodnju?
Znanje je kao nož. Nož nije ni dobar ni loš, već je oruđe ili oružje u zavisnosti od namere ruke koja ga koristi. Naš najveći neprijatelj je zapravo neznanje.
Važno je da država svima pruža kvalitetno obrazovanje.
Ali nije i dovoljno. Nemačka je tridesetih godina imala zemlju sa mnogo obrazovanih ljudi i uspešnom naukom. Međutim, znanje i nauka koje jesu fundamentalne, nisu bile dovoljne. Važno je čemu to sve služi. U slučaju loše politike, ova oruđa samo uspešnije vode uništenju.
Želim da vam prenesem i jedno pitanje Nevenke Tadić, značajnog srpskog psihologa i intelektualke. Šta mislite o Kortesovom govoru u Parlamentu Španije, kada je on govorio o revoluciji, te važnosti emotivnog i misaonog u revoluciji?
Mi prvo osećamo, pa tek onda rezonujemo, tražeći argumente da potkrepe naša osećanja. Emocije su važne, ali i opasne. Kada se rukovodimo samo razumom, gubimo emocije i nestaje ljudskosti. Robespjer je bio lud kada je pokušao da na oltar stavi Razum, kao Boga, a da ne uključi emocije, koje su seme ljudske inteligencije.
Rekli ste jednu laž. (Prevodilac izbegava da prevodi.) Rekli ste jednu neistinu kada ste izjavili da imate samo jednog prijatelja u Srbiji. Niste u to uračunali mene.
(Smeh.) Siguran sam da ih imam dosta, a da ih i ne poznajem. Izabrani predstavnici donose rešenja koja pogoduju jednima, a pogađaju druge. Vladanje stvara neprijatelje. Vladanje ima svoje limite i ako previše pokušavaš da pomogneš slabima, to će neminovno pogoditi moćne ljude. Tako je svugde u svetu.
Kada sam u muzeju mojim radnicima rekao da ću vas posetiti, mnogi su od mene tražili da vas poljubim. Ljudi u Srbiji vas mnogo vole. Dajete im nadu i neobičnu energiju.
Dugo godina sam živeo sam. Sa ovog sveta otići ću go, kao što sam i došao. Ostaće samo uspomene. Važno je da drugi ljudi ostanu srećni. Ne treba se boriti za moć, već za civilizaciju. Moć je sredstvo. Najvažnije za čoveka je civilizacija koja je nasleđe vekova i solidarnost, međunarodna solidarnost. Mnogo je znanja koja su nam dale stare civilizacije o društvu koje nam je potrebno. Niko ne može da živi sam, to znamo.
Verujete da smo sada na putu ka boljem društvu?
Pred nama je borba, jer se neki ljudi opiru toj tranziciji. Nikada nećemo imati savršen svet. Postoje stepenice civilizacije kojima se penjemo, sporo i uz mnogo problema, ali se penjemo. To je zadatak politike, da interveniše u društvu kako bismo pronašli balans i omogućili napredak, jer ne možemo živeti sami. Recimo, ja imam problema sa srcem i treba mi kardiolog. Zato nam treba društvo. Za auto koji ti se pokvario, da ga neko popravi…
Ko vam od ličnosti u svetu daje nadu?
Mnogi zloupotrebljavaju svoju vlast. Ne verujem u to da će novi papa učiniti Katoličku crkvu boljom. U ime Boga crkva predstavlja vreće novca i to je veoma opasno.
Planirate li da dođete u Srbiju?
U nekom trenutku možda. Imam tamo jednog prijatelja, koji je i vaš prijatelj.
Da, ja vodim Adligat, udruženje u kom je jedan od počasnih članova osnivača i Kusturica. U okviru Udruženja postoji Muzej knjige i putovanja u okviru kojeg želimo da stvorimo posebnu kolekciju o Urugvaju. Naši ljudi vas veoma vole i uvažavaju. Značila bi nam vaša podrška.
Veoma je human i važan projekat koji radi Udruženje Adligat. Muzej knjige je velika stvar. Evo, napisaću vam i pismenu podršku: „Podržavam muzej koji svojim knjigama želi da doprinese da ljudi budu bolji u Srbiji i u svetu. Hvala!“
Da li ćete se vratiti politici?
Ne planiram da ponovo budem predsednik. Previše sam star.
Izvor: Nedeljnik
Foto: YouTube printscreen
