Sa Marlijevom porodicom za upravljačem, ova zvanično odobrena životna priča servira hitove na filmu, ali zaobilazi neka velika pitanja.
Biografske slike ne dobijaju na osvešćenju već anesteziraju od ovog naporno svečanog prikaza rege legende Boba Marlija. Mogao je da se napravi sjajan ili dobar film o Marlijevoj senzacionalnoj karijeri, njegovom muzičkom geniju, inspirativnom asketizmu (ako ne i sasvim poniznosti) i dirljivoj požrtvovanoj sudbini kao nekoga ko se neštedimice vozio kroz bolest da stvori besplatan koncert za mir i jedinstvo – Jamajka 1978.
Ali, ovo je respektabilan film koji se ne bavi ozbiljnim temama, napravljen u saradnji sa porodicom – teško da ovde nema rođaka bez pridruženog producenta – i, naravno, ima sva muzička prava.
Hitovi se propisno serviraju i to su uvek dobri trenuci. Postoje i trenuci kada, bez pijeteta, film odskače u život: odlična je stvar kada se mladi Vejlersi (Marli, Piter Toš, Bani Vejler i drugi) nagomilaju u haotičnom studiju u Kingstonu 1963. i krenu sa nesvesnom inspiracijom u Simmer Down, poziv na odricanje od nasilja koji je Marli razvijao tokom svog života. Ali, zaista ovaj film je nekako neopušten i neposvećen, za razliku od Marlija.
Taj cenjeni izvođač nije posebno dobro postavljen niti režiran kao sam Marli, koji se na vrhuncu slavne ličnosti sredinom 70-ih nalazio usred rata bandi na Jamajci i preživljaveo pokušaj ubistva u svojoj porodičnoj kući.
U filmu je taj deo predstavljen mlako, izgleda kao najdosadniji pokušaj ubistva ikada viđen na ekranu. Kao da se film već raduje Marlijevom zamišljenom svetačkom oproštaju za njegovog potencijalnog ubicu. Udarci se povlače.
Marli mora da pobegne od opasnosti na neko vreme pa se, sa velikom istorijskom ironijom, nađe u kišnoj i rasističkoj Britaniji, gde se netrpeljivost proteže i na neke od pankera sa kojima su rege-geni genijalci pobunjenika napravili zajednički cilj u tim danima.
Ali Marli voli da igra fudbal u parku i pokazuje se možda radosnije otvoreniji za javnost od bilo koje pop legende. I upravo ovde on i Vejlersi snimaju svoje remek delo Egzodus na vinilu i sviraju kultnu svirku u pozorištu Rainbow u londonskom Finsberi parku 1977. godine.
Lašana Linč unosi dostojanstvo u ulozi Marlijeve supruge Rite, a film skoro priznaje Bobove vanbračne avanture i vanbračna očinstva, iako to nije striktno naglašeno, kao da je potpuno irelevantno.
Film takođe ne aludira na dokaze da se Marli nije slagao sa homofobijom koja je rasprostranjena na Jamajci. Postoje dobre scene u studiju za snimanje i u uskim kvadratnim kancelarijama kompanije sa Majklom Gandolfinijem. Džejms Norton ravnopravno igra vrhovnog vođu muzičke kuće Island Records, Krisa Blekvela.
Neki flešbekovi prikazuju Marlijevo dečaštvo – površne i nenadahnute scene – a misterija njegovog odsutnog belog oca je iskupljena Bobovom posvećenošću rastafarijanizmu.
I tako dolazimo do onoga što bi u hrišćanskom smislu bio njegov povratak na Jamajku, iako sam veliki koncert nije direktno dramatizovan. Ovo je vakuumsko zapečaćeno pakovanje navijačkog pravoverstva, koje vas nikada ne podigne uvis. Nema euforije i uzdizanja za gledaoce.
Izvor: Guardian
Foto: YouTube printscreen
