U javnosti, pre svega inostranoj a ne rumunskoj, pojavila su se pravna tumačenja i negodovanja samim načinom osude i egzekucije bračnog para Čaušesku.
„Miting podrške politici Čaušeskua sazvan na izričito traženje N. Č. Za danas u 12 časova, preobrazio se, samo za par minuta nakon početka njegovog govora, u antirežimski protest i oštru osudu politike N. Č. Već kod druge-treće rečenice prolomilo se uzvikivanje – dole Čaušesku, dole diktator, dole savremena Gvozdena garda, nismo mi huligani, niti fašisti, mi smo narod i slično… Osnovne političke parole bile su: hoćemo reformu, ali najpre da Čaušesku podnese ostavku. Zatim su se čuli uzvici: – ti si nas danas okupio, pa želimo da ti kažemo istinu i sve šta mislimo o tebi. Iza ovih reči miting je prekinut, nakon čega je N. Č. još jednom pokušao da govori, ali su zvižduci negodovanja i protesta bili sve jači tako da je N. Č. bio prisiljen da napusti miting.“
Ovako počinje depeša Ambasade SFRJ pod naznakom „VRLO HITNO“ datirana sa 21. decembar 1989. godine.
U prethodnom citatu mora se prokomentarisati za manje upućene da je „Gvozdena garda“ bila rumunska fašistička organizacija koja je delovala u međuratnom i ratnom periodu, iskazujući krajnji rumunski nacionalizam a ideološki se vezujući za sile Osovine.
Takođe, mora se ispraviti činjenična greška u ovom izveštaju koja nije bila čudna u onim haotičnim okolnostima: Nikolae Čaušesku nije napustio miting već je posle izvesne pometnje miting nastavljen i okončan.
U daljem toku depeše opisuje se tok demonstracija: Grupa od oko dve hiljade uglavnom studenata i starijih srednjoškolaca sa svojim nastavnicima pokušala je da se probije ka ambasadama nekih zapadnih zemalja i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, Mađarske, Poljske i drugih. Snage bezbednosti su intervenisale samo palicama.
Primetno je bilo uzdržanije reagovanje policije koja je svojom brojnošću i opremljenošću ipak uspela da masu usmeri u željenom pravcu – odnosno da istisne iz strogog centra.
Dve grupe studenata ipak su uspele da se probiju do Palate Republike gde nenasilno demonstriraju, a organi milicije ih za sada tolerišu. (U službenom telegramu nije naznačeno u koliko je tačno časova poslat i sa kojim vremenom je podvučen pregled događaja).
Ono čega nema u izveštajima Ambasade u Bukureštu je sledeće: Neredi su trajali celu noć i demonstranti su zauzeli zgradu Rumunske televizije.
Nikolae Čaušesku je sutradan, 22. decembra 1989. godine, rano ujutru sa porodicom i telohraniteljima helikopterom napustio Bukurešt i sleteo u Trgovište, gde je smatrao da ima podršku u garnizonu.
Tu je pokušao da podigne armiju kako bi intervenisala u glavnom gradu. Međutim, kako su demonstranti pre toga sa državne televizije obnarodovali da je diktator svrgnut i da je u bekstvu, vojni komandanti su ga uhapsili i držali u jednoj školi.
Još dva dana je potrajala neizvesnost.
Izgleda fantastično da je posle upada grupe disidenata u zgradu Rumunske televizije i njihovog obraćanja javnosti nastao opšti lov na Nikolaea Čaušeskua širom zemlje. Proglašen je Komitet Fronta nacionalnog spasa koji je privremeno preuzeo vlast. Najpre vojska, pa potom postepeno i milicija prelazile su na stranu pobunjenika.
Samo je zloglasna državna bezbednost Sekuritate još nekoliko dana branila državne zgrade i snajperima gađala okupljene.
Vođene su ulične borbe u centru Bukurešta. Tih dana postojala je realna bojazan da bi stvari mogle da se preokrenu.
Nikolaeu i Eleni Čaušesku je 24. decembra 1989. na brzinu organizovano suđenje pred improvizovanim vojnim većem koje ih je osudilo na smrt i odmah su streljani.
Suđenje i pogubljenje bilo je snimljeno i kasnije prikazano na televiziji. To je bio kraj tužne priče. Elena se pred izvođenje na egzekuciju otimala dok su je vojnici vezivali i vikala im: „Deco, pustite me!“ Još jedan pokazatelj da je bračni par živeo u oblacima, apsolutno nesvestan svoje zločinačke uloge, uveren u sopstvenu nevinost. Scena koja je mogla da navede na sažaljenje.
U javnosti, pre svega inostranoj a ne rumunskoj, pojavila su se pravna tumačenja i negodovanja samim načinom osude i egzekucije Čaušeskua.
U diplomatskim krugovima u Bukureštu isticano je da to predstavlja kompromitaciju slobodarskog pokreta i novog sistema u samom startu.
U dopisu Ambasade SFRJ od 27. decembra, iznosilo se mišljenje stranih predstavnika da je na osnovu snimaka jasno kako je suđenje organizovano na brzinu i u strahu, da su „sudije“ (reč stavljena pod navodnike u dokumentu) prihvatile ovu nezahvalnu dužnost ali da im se ne otkriva identitet:
„Stekao se utisak da su i Čaušeskuu i Eleni, a naročito njoj, kao optužujuće iznošene manje važne, čak sporedne stvari, tako za Elenu nisu navedene optužbe koje bi opravdale smrtnu kaznu: npr. da je kupovala titule, da je polupismena, da je na nelegalan način pribavljala privatnu imovinu i sl.“ (Tako smo i mi imali suđenje u odsustvu Mirjani Marković, ne zbog politike koju je sa suprugom vodila već što je dadilji svog unuka obezbedila garsonjeru iz državnog fonda! Stvar po sebi beznačajna a u svesti većine Srba sasvim normalna.)
Moje mišljenje kao pisca ovog feljtona je da to zaista nije moglo biti fer suđenje ni po minimalnim zahtevima, najpre što je taj sud stvoren „ad hoc“ i što je za samo nekoliko sati pretresa doneo najstrožu kaznu.
Ipak, Nikolae, Elena i drugi najviši rukovodioci zaslužili su svoj neslavni kraj.
Odbrana od ovakvih zamerki je da je u onom rovitom stanju postojala mogućnost da Sekuritate i drugi podržavaoci režima (jer čak i najgrozniji režimi imaju neku socijalnu bazu, oslonac, barem desetak procenata stanovništva kojima je savršeno dobro ili su propagandom pridobijeni) lociraju Čaušeskua i oslobode ga, da time dovedu do preokreta kod kolebljivih delova vojske i izvrše kontraudar, a posledice i represija bile bi stravične.
Nastao bi pravi lov na sve koji su učestvovali u ustanku što bi značilo da hiljade ljudi bude zatvoreno po logorima i mučeno.
U nekoliko dokumenata nastalih između 24. i 27. decembra 1989. godine, sumiraju se događaji u Rumuniji.
Postepeno su uništavani preostali džepovi otpora koje je pružala Sekuritatea. U ime Komiteta koji je preuzeo privremenu vlast istupao je Jon Ilijesku. Komitet je bio sastavljen od 40 osoba različitih političkih orijentacija a spisak je bio dostavljen SSIP-u.
Među njima se nalazi i ime sveštenika Lasla Tekeša kao i imena rumunskih književnika, intelektualaca i umetnika koji su bili proganjani pod bivšim režimom.
Takođe se u Komitetu nalazilo i nekoliko generala rumunske armije.
Komitet FNS usvojio je politički program kojim je trasirano kretanje Rumunije koje evo traje do danas: napuštanje jednopartizma i uvođenje političkog pluralizma, slobodni izbori, razdvajanje zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, hitno donošenje novog Ustava, promene u privredi na bazi efikasnosti i rentabilnosti (izbegnut je izraz kapitalizam), zabrana izvoza prehrambenih proizvoda dok se ne reši pitanje gladi, uspostavljanje građanskog društva, poštovanje nacionalnih prava manjinskih naroda, integrisanje Rumunije u „zajednički evropski dom“.
POST FESTUM: Depeša Ambasade SFRJ iz Berna od 25. decembra navodi kako su na zahtev rumunskih izbegličkih organizacija savezne vlasti stavile vrednosti Nikolae Čaušeskua pod kontrolu policije. Prema onome što je za tih nekoliko dana istrage utvrđeno Čaušesku je u švajcarskim bankama na svoje ime posedovao oko 400 miliona američkih dolara u zlatu! Osnovano se sumnjalo da to nije sve i da je pod imenima članova porodice i odanih funkcionera Sekuritate imao još netvrđenu sumu novca i dragocenosti.
(DEO IZ FELJTONA „PAD REŽIMA NIKOLAE ČAUŠESKUA 1989. GODINE KROZ IZVEŠTAJE JUGOSLOVENSKIH KONZULARNIH I DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA U TEMIŠVARU I BUKUREŠTU“)
Izvor: Danas / Autor: Nenad Ž. Petrović
Foto: YouTube printscren
