18. januar 2024.
Dragan Bjelogrlić je ličnost 2023. godine po izboru lista Vreme. Tim povodom je Filip Švarm intervjuisao poznatog glumca, reditelja, scenaristu, producenta i društvenog aktivistu.
Možete li vreme vašeg sazrevanja uporediti sa ovim koje prolaze današnje devojke i mladići? Kome je teže?
Uh, sve je bilo drugačije. I svet, i prostor na kome mi živimo i vrednosti kojima težimo… Prosto je teško i porediti. Današnji svet je ophrvan svojom bezidejnošću i umoran od turbulentnog dvadesetog veka. On stoji i čeka da se nešto desi. Čeka taj 21. vek koji zapravo još nije počeo. Bude li sreće da se to nekako desi, nove generacije imaće živote u “refleksiji obrnutog ogledala” u odnosu na nas. Mi smo mladost proveli u jednom svetu u kojem se mogao naći smisao, a današnja mladost luta bezidejnim svetom. Verujem, ipak, da će ga zameniti svetom novih ideja i novim kvalitetom promišljanja sveta. Ja im od svega srca želim tako nešto.
Kad već spominjete dvadeseti vek, čini mi se da vam je to razdoblje ključna inspiracija?
Taj dvadeseti vek je bio neverovatno intenzivan. To je vreme dva velika rata, velikih ideja i ideologija, vreme nacizma i komunizma, od kojih je prvi bio mnogo fatalniji nego drugi… Tu su i velika naučna dostignuća, velika civilizacijska pomeranja, tako da se svet mnogo više i značajne promenio nego u čitavoj dotadašnjoj istoriji. Meni je taj i takav dvadeseti vek ogromna inspiracija, a pogotovo kada govorimo o nama. Mislim da je to period ogromnog lutanja srpskog naroda, vek u kojem se on našao u mnogim iskušenjima i, kako vreme pokazuje, na mnoga od njih nije našao pravi odgovor. Smatram da istorija predstavlja veliku riznicu našeg naroda i zbog toga u njoj nalazim veliku inspiraciju.
Koliko kroz vaše serije i filmove koji se dešavaju u prošlosti govorite o današnjem vremenu?
To nekako dođe samo od sebe, ne insistiram na paralelama. U svim tim serijama i filmovima pre svega se bavim čovekom. Tragam za njim, jer mi je uvek zanimljivo gde je taj čovek, ta jedinka u vremenu u kojem živi. I kada tako krenem, paralele sa današnjim vremenom se nametnu.
Od uspešnog glumca postali ste i uspešan režiser…
O režiji sam dugo razmišljao, ali nisam imao hrabrosti da prelomim. I onda život namesti da se to desi spontano. Radili smo seriju “Vratiće se rode”, a režiser Goran Gajić je hitno morao da otputuje u Ameriku. Nismo mogli da prekidamo snimanje jer je emitovanje već krenulo i on mi je tada rekao: “Ajde režiraj, znaćeš ti to.” I onda sam zaista režirao nekoliko epizoda. Pre toga već sam radio na tekstu sa piscima i bio kreator serije od početka, tako da sam znao sve što treba da znam, skočio u vodi i zaplivao.
Vi ste uvek inicijator vlastitih projekata. Da li vam je i neko drugi nešto nudio?
Jeste, ali do sada nisam radio projekte gde bih dobio gotov scenario. Neko bi mi ponudio ideju. Na primer, za film i seriju “Montevideo, bog te video” ideja je došla na osnovu knjige. Isto tako, Željko Joksimović mi je dao ideju da napravim film “Toma”, a za “Čuvare formule” moj prijatelj Kuki mi je dao knjigu i rekao – “Pročitaj, od ovoga može da nastane film”. Dakle, ljudi su mi donosili ideje, ali sam ja pokretao i razvijao projekte.
Tokom čitave karijere pokazivali ste zanimanje za politiku i javni interes? Vaš stav je uvek bio jasan – devedesetih i danas. I onda i danas ste bili na ulici, u građanskim protestima…
Uvek sam imao potrebu da vodim dijalog sa društvom u kome živim. Samo što sam diplomirao na FDU napravio sam pozorišnu trupu “Plexus – Boris Piljnjak” koja je napravila dve angažovane predstave krajem osamdesetih godina – druga se završava tako što svi muškarci sa jedne žurke oblače uniforme i odlaze u rat koji počinje na Kosovu 1990. godine. Onda slede filmovi “Crni bombarder”, “Lepa sela..”, “Rane”… Tako da je moj “buntovnički staž” dugačak. Suočeno sa komplikovanim društvenim i životnim okolnostima, moje buntovništvo je često moralo da umetnički angažman zameni ulicom i direktnim angažmanom. I, kao svako buntovništvo, bilo je osuđeno na poraze. Tu računam i ovaj poslednji. Ali ovde ću se pozvati na Andrića koji u “Nemirima” kaže: “Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. Sve što je nade, utjehe i ljepote na svijetu otkriva se u očima pobijeđenih”. Samo poraz izoštrava pogled. To je moj izbor…
I još nešto. Ti porazi ujedno rađaju i pobede, a pobede za mene su i poštovanje ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo. Tu ubrajam i izbor za ličnost godine nedeljnika “Vreme”.
U vašem društvenom angažmanu na strani ste “poniženih i uvređenih”. Otkud to dolazi?
Verovatno iz tog buntovničkog duha i te puste očajničke želje i osećaja da ovo društvo može i mora biti bolje…. A naše društvo je takvo da stalno imamo mnogo poniženih i uvređenih, ali i diskvalifikovanih i prevarenih. Njih nije teško prepoznati i ako imate imalo ljudskosti i časti, morate biti na njihovoj strani.
Dakle, sebe vidite na levoj strani političkog spektra?
Naravno. Što su stariji, ljudi obično idu ka desnici, a ja obrnuto – ka levici. Međutim, već sam pominjao smušenost i bezidejnost današnjeg sveta, tako da je tu teško precizno naći svoju poziciju. Kako u celom svetu, a posebno u ovoj našoj nesrećnoj Srbiji. Ali svakako udaram
s leva. I tek ću…
Izvor: Vreme
