Građanski protesti su razvlašćivanje imperatora

Prostruji javnošću, s vremena na vreme, konstatacija da u Srbiji narod upravo vraća (uzurpiranu) suverenost. To je tačno, ali šta to znači?

Građanski protesti u Rimu

Kada se 494. godine pre naše ere rimski plebs (narod) pobunio protiv rimskog plemstva – a pobunio se jer ih niko nije pitao ni za šta, korupcija je cvetala, a institucije se pravile lude –  otkazao je poslušnost i nenasilno se, na zaprepašćenje patricija, povukao na brdo Aventin (pa nek ovi vide ko će da im radi i ide u vojsku). Proglasili ljudi sveopšti štrajk takoreći.

Kada je video da je đavo odneo šalu na brdo Aventin ispeo se lično konzul Meninije Agripa i održao narodu poučan govor u kojem je lepo objasnio da ne može tako, da su oni, narod, telo grada i želudac, a on, Meninije i njegovi, oni su glava grada, pa kako će sad glava bez tela. To nije u redu, završio je Meninije i natuknuo nešto o obojenim revolucijama.

Beleži Tit Livije da posle govora nije zavladalo svenarodno oduševljenje, a ishod je, posle izvesnog natezanja, bio da je narod dobio svoje predstavnike u  Senatu, tribune, što se nikada ranije nije dogodilo. Nije tom prilikom narod dobio punu vlast (plena potestas), ali je makar, preko svojih predstavnika, učestvovao u odlučivanju, što je bio neviđen pomak u odnosu plemstva i naroda. Nije čudo što je rimska republika procvala.

Bilo je to, dakle, pre dve i po hiljade godina, a u međuvremenu je, s modernim dobom, izmišljen i pojam suverenosti. Za ovu priliku važno nam je da se mnoštvo subjektiviziralo i postalo politički relevantno posle pobune. Plebejci su naterali korumpirane bogataše da ih priznaju naprosto zbog toga što ih je bilo mnogo. Da ne bude zabune: u tadašnjem Rimu, kao ni u današnjoj Srbiji, institucija slobodnih i poštenih izbora nije postojala. Ili, kako je to sa sebi svojstvenom ljupkošću i brutalnošću, izrazio Makijaveli: narod je najjači jer ga ima mnogo.

Šta je to suverenost?

U međuvremenu je, s modernim dobom, kao način da se izađe iz verskih sukoba,  izmišljena suverenost Za ovu priliku suverenost ćemo odrediti kao najvišu moć zapovedanja (imperium), te bi suveren bio onaj čijim se zapovestima povinuju oni kojima je ta zapovest upućena, a da se njemu samom ne može naređivati jer od njega ne postoji viša instanca u hijerarhiji vlasti. Zbog toga se suverenost definiše i kao najviša politička vlast (od latinskog superanus u kojem se čuje super – iznad), odnosno kao najviša moć.

Ko je, međutim, suveren? U monarhističkoj tradiciji to je monarh, pojedinac (kralj, car, diktator) koji u svojim rukama sabira najveću moć (država, to sam ja, čuveni je uzvik apsolutističkog monarha Luja 14). U republikama, pak, nosilac suverenosti može biti država, ali i narod (ne i pojedinac). Srbija je, da podsetimo, republika de jure, formalno, po slovu ustava.

Od kako je, međutim, Srpska napredna stranka srušila republiku, pogazila ustav i obesmislila zakone, te naporno poradila na razvoju korupcije kao jedine relevantne institucije, Srbija je, de facto, monarhija: vladavina jednog čoveka koji ne vlada po zakonu, već po hirovima svoje nestabilne prirode. Kako mu padne na pamet, dakle.

Formalno, srpski suveren je narod (građani ove zemlje), ali faktički to je pojedinac koji vlada nelegalno i nelegitimno. Nelegalno jer krši ustav i zakone. Neligitmno jer nema mandat za vladanje: ne zna se koga predstavlja (jer mandat nije dobio na slobodnim i poštenim izborima), pa zaključujemo da radi za sebe i malu grupu uzurpatora. Vladavina SNS-a je, utoliko, faktička. Diktatorska.

Puna moć

Građanski protesti u Srbiji, dakle, nastoje da suverenu moć vrate legalnom i legitimnom nosiocu najviše vlasti: narodu, građanima ove zemlje. Jer, plena potestas, punu moć, stvarnu moć, ima upravo narod. Narod je mnoštvo koje se, zahvaljujući predstavnicima, pretvara u politički subjekt upravo zbog toga što je u stanju da legitimiše sebe samog kao nosioca suverene vlasti. Narod je suveren de jure i de facto.

Po pravu i po stvarnim činovima koje u njegovo ime izvode republikanske institucije.

Kada se u slobodnim zemljama koristi formula „u ime naroda“, to znači da predstavnici suverena rade u njegovo ime i za njegov račun. Kada, međutim, predstavnici uzurpirane suverenosti rade u ime i za račun pojedinca koji je srušio republiku, pogazio ustav i prekršio sve zakone koje su se uopšte mogli prekršiti, to znači da se otuđena monarhijska grupa okrenula protiv građana zemlje kojom upravlja. Utoliko pokreti građana u Srbiji, u poslednjih nekoliko meseci, vraćaju suverenost koja im je pokradena.

Izvor: Vreme / Autor: Ivan Milenković
Foto: YouTube printscreen