Legendarni muzičar Pol Makartni predstavio je novi album The Boys of Dungeon Lane, a u velikom intervjuu za britanski Guardian osvrnuo se na detinjstvo u Liverpulu, prijateljstvo sa Džonom Lenonom, prolaznost vremena i svet koji ga danas podseća na godine njegovog odrastanja.
Sa 83 godine, bivši član Bitlsa i dalje stvara novu muziku, ali ovog puta inspiraciju je pronašao duboko u sopstvenim uspomenama. Ipak, kako naglašava, novi album nije tek nostalgično putovanje u prošlost, već energično i savremeno delo koje koristi sećanja kao polaznu tačku za nove priče.
Makartni kaže da ga posebno privlače zvuci koje pamti iz najranijeg detinjstva. Na albumu se mogu čuti motivi ptica, zvižduka vozova i gradske svakodnevice, zvuci koji su obeležili njegov život u Liverpulu.
„Imam bezbroj uspomena. Veoma su duboke, i verovatno potpuno beznačajne svima osim meni“, rekao je kroz osmeh.
Naziv albuma odnosi se na Dungeon Lane, područje u blizini kuće u koju se porodica Makartni preselila početkom pedesetih godina. Njegovi roditelji nisu imali mnogo novca – majka je bila babica, a otac trgovački putnik – ali porodica je imala radio, klavir i dom kojim su se ponosili.
Makartni se sa posebnom toplinom priseća radija, koji je za njegovu generaciju bio prozor u svet.
„Radio je bio izvor muzike, znanja i mašte. Mogao je da vas odvede bilo gde“, kaže on.
Upravo preko radija prvi put je otkrio rokenrol, ali i čuo sopstvenu pesmu. Seća se trenutka kada je 1963. godine vozio automobil kroz Liverpul i na radiju začuo „Love Me Do“.
„Tačno znam gde sam bio. Prolazio sam pored dvorane Grafton kada je pesma počela. Bio sam oduševljen.“
Veliki deo razgovora neizbežno se vraća na Džona Lenona. Makartni priznaje da i danas, dok piše pesme, često razmišlja o tome kako bi njegov nekadašnji saradnik reagovao na određeni stih ili ideju.
„Moj saradnik bio je verovatno jedan od najboljih autora veka. Naravno da mi nedostaje“, kaže Makartni.
Ipak, dodaje da ga zajednička prošlost na neki način i dalje povezuje sa Lenonom.
„Kada pišem o nekim mestima iz detinjstva, znam da bi ih Džon prepoznao. Mogu da zamislim njegovu reakciju: ‘To je dobro, ubaci to u pesmu.’“
Makartni smatra da su upravo zajednička iskustva predstavljala temelj njihovog stvaralaštva. Kao primer navodi čuvenu pesmu „Penny Lane“, nastalu iz uspomena na liverpulske ulice kojima su se nekada zajedno kretali.
Danas, međutim, sve češće razmišlja o prolaznosti vremena. Podseća da su ga još pre mnogo godina upozoravali kako starost donosi i sve češće rastanke sa prijateljima.
„Izgubio sam Džona i Džordža. To su bili ljudi sa kojima sam delio najvažnije trenutke života“, kaže on.
Na novom albumu nalazi se i pesma koja podseća na dane kada su Lenon, Džordž Harison i on stopirali putevima oko Liverpula. Takve uspomene, priznaje, često bude tugu.
„Ponekad postanem veoma setan. Onda pomislim da ih ne nedostaju samo meni. Nedostaju svima. To mi malo olakša.“
Producent albuma bio je Amerikanac Endrju Vat, poznat po saradnji sa Eltonom Džonom, Lejdi Gagom, Ozijem Ozbornom i Rolingstonsima. Uprkos generacijskom jazu, njih dvojica brzo su pronašli zajednički jezik.
Vat je Makartnija podsticao da bude što konkretniji u tekstovima i da bez zadrške koristi nazive stvarnih mesta iz svog života. Prema njegovim rečima, publika ne mora da poznaje određenu ulicu ili kvart da bi razumela emociju koju oni nose.
Tokom rada na albumu Makartni je otišao i na koncert Oasisa, čiji ga je snažan zvuk inspirisao da pojedine pesme učini glasnijim i energičnijim.
Iako novi album govori o prošlosti, Makartni ne krije zabrinutost zbog sadašnjosti. Kaže da ga zbunjuju mnoge političke i društvene pojave savremenog sveta, kao i sve veće podele među ljudima.
Posebno ga pogađaju prizori ratova i stradanja civila.
„Ponekad pomislim na svoje roditelje koji su me kao bebu podizali tokom rata. Nemoguće je ne povezati to sa današnjom situacijom u Ukrajini ili Gazi, gde ljudi žive sa saznanjem da bombe mogu pasti svakog trenutka.“
Ipak, uprkos svemu, ostaje optimista.
„Verujem da čovečanstvo ima ogromnu otpornost i snagu. Većina ljudi koje srećem su dobri ljudi, porodični ljudi. Delimo mnogo više zajedničkih vrednosti nego što mislimo.“
Kao primer navodi ljubavne pesme koje piše već više od šest decenija.
„Kada pišem ljubavnu pesmu, pomislim da se isto to događa i u Kini, i u Americi, i bilo gde drugde. Ljudi se zaljubljuju, osnivaju porodice i žive svoje živote. To je univerzalno ljudsko iskustvo.“
Zbog toga, zaključuje Makartni, još uvek veruje da će svet pronaći izlaz iz današnjih kriza.
„Imam puno nade da ćemo uspeti da prebrodimo sve ovo.“
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
