Juče se u beogradskim kafićima gledao fudbalski derbi između FK Crvena zvezda i FK Partizan. Dešavala se poznata, ritualna scena, poslednje decenije: gol Zvezde, svi navijači ustaju, vrište i slave kao da je reč o istorijskom dostignuću. Za posmatrača sa strane, ovakvo slavlje deluje autentično, proizašlo iz strasti i rivalstva koje decenijama karakteriše ovaj meč. Međutim, realnost koju danas vidimo na terenu i van njega pokazuje da je tradicionalno rivalstvo izgubilo svoju sportsku suštinu. Nakon više od decenije režima SNS-a, da li još neko u Srbiji misli da je FK Partizan konkurent FK Crvena zvezda?
Neravnopravnost koja guši takmičenje
Dugo godina, Crvena zvezda je u poziciji da prima enormne finansijske injekcije iz državnog budžeta, dok Partizan funkcioniše u gotovo amaterskim uslovima u poređenju sa suparnikom. Ova situacija ne proizlazi samo iz različitih upravljačkih stilova ili uspeha u transferima, već isključivo iz direktnog umešanja političke moći u fudbal. Kada država selektivno finansira jedan klub, sport prestaje da bude arena veštine i takmičarskog duha, a postaje alat političkog uticaja i instrument kontrole navijačke scene. Uglavnom navijači Crvene zvezde kao opravdanje u ovakvim postupcima nalaze sada već daleku prošlost – Tako je i nama bilo za vreme prošle vlasti.
Decenijsko propadanje Partizana pod upravom režimskih aparatčika Vazure i Vučelića, trebalo je da bude zaustavljeno dolaskom Predraga Mijatovića na mesto sportskog direktora, ali sve to je samo delimično usporilo pad kluba. I dalje ne postoji ista državna podrška. Ekonomski i institucionalni jaz između dva najveća kluba u zemlji ostaje nepremostiv. Zvezda ulazi u svaku sezonu sa milionskim ulaganjima, dok Partizan grčevito oslanja na mlade igrače i ograničene resurse. Navijači Crvene zvezde i ovde pronalaze opravdanje da je to novac od takmičenja u evropskim takmičenjima, ali se zaboravlja kako se stiglo da učešća u evropskim takmičenjima.
Politički derbi moći
Ukoliko pogledamo dublje, ni tribine nisu ostale imune na političke pritiske. Suđenja u okviru slučaja Veljka Belivuka ukazala su da je država bila umešana u disciplinovanje navijača Partizana koji su javno kritikovali vlast, što uključuje i skandiranje protiv predsednika Srbije. Sportski teren i tribine, dakle, nisu samo mesto za igru i navijanje — one su postale produžena ruka političke kontrole i mehanizam represije. Slično smo mogli da vidimo i na utakmici reprezentacije Srbije, kada su nasilnici sprečavali skandiranje protiv Aleksandra Vučića.
Niko iz tužilaštva nije reagovao na snimak razgovora između ministra Siniše Malog i Nebojše Šurlana, tadašnjeg direktora Građevinske direkcije. Telefonski razgovor desio se u martu 2019. gde se jasno moglo čuti kako se preko javnih preduzeća izvlači novac za Crvenu zvezdu, ali se na isti način finasniraju i navijačke grupe. Siniša Mali tada kaže Šurlanu da će “glavni šef” uvek podržati pomoć Crvenoj zvezdi i tako ga ohrabruje da prekrši zakon.
Celokupna situacija uništava osnovnu prirodu sportskog rivalstva: neizvesnost ishoda. Kad postoji toliko velika razlika u finansijskoj i institucionalnoj moći, svaki derbi postaje ceremonija unapred poznatog ishoda, a svaki gol Zvezde — formalnost koju publika i dalje interpretira kao „trijumf“. I svake godine unapred znamo ko će osvojiti prvenstvo Srbije. Desetogodišnji dečaci, rođeni 2016. godine, pitaju se zašto postoji takmičenje u Srbiji? Da li je konačna pobeda samo potpuno uništenje suparničkog kluba?
Zašto ljudi i dalje navijaju?
Ipak, pitanje koje ostaje jeste kao glavno: zašto, uprkos ovakvoj neravnopravnosti, ljudi i dalje strastveno navijaju? Odgovor leži u kolektivnoj memoriji i kulturnoj ulozi fudbala u Srbiji. Navijanje je više od podrške igračima; ono je ritual identiteta, način izražavanja pripadnosti i emotivnog pražnjenja. Čak i kada sportska neizvesnost nestane, emocija, tradicija i socijalna povezanost ne nestaju. Navijači ne slave ishod, već ceromonijalnu borbu kolektivne svesti. Čak se kolektivna svest menja po željama simpatizera, sve do šizofrenih teorija da su dva titoistička, komunistička brenda, što pokazuju i njhihova imena, zapravo četnički, nacionalistički, tradicionalni simboli srpstva.
Ali, da li možemo i dalje govoriti o derbiju u pravom smislu te reči, kada derbija odavno nema?
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
