Željko Obradović se vratio na klupu Panatinaikosa i to je jedna od najvećih sportskih priča ovog leta. Najtrofejniji evropski košarkaški trener potpisao je trogodišnji ugovor vredan 12 miliona evra, dobio gotovo neograničena ovlašćenja u formiranju tima i ponovo će pokušati da grčkog velikana vrati na vrh evropske košarke.
Prema navodima grčkih medija, Obradović neće biti samo trener. Imaće poslednju reč u kreiranju rostera, biraće saradnike, a već se spekuliše da želi da u Atinu dovede pojedine članove stručnog štaba koje je imao u Partizanu, kao i da pokuša da obnovi saradnju sa Bogdanom Bogdanovićem.
Međutim, vest o njegovom novom angažmanu otvorila je i jedno zanimljivo pitanje – koliko je srpska sportska javnost spremna da prizna sopstvene zablude i fabrikovane laži?
Naime, kada je 2021. godine preuzeo Partizan, Obradović je iza sebe takođe imao period dobrovoljne pauze. Nakon odlaska iz Fenerbahčea dobrovoljno nije radio i nije žurio da prihvati prvi ponuđeni posao. Upravo tada deo sportskih novinara i navijačke javnosti Srbije pokušavao je da predstavi situaciju kao dokaz da ga „više niko ne želi“ i da nema ozbiljnih ponuda.
Posebno su se isticale tvrdnje da je Željko Obradović u Partizan došao isključivo zahvaljujući političkoj podršci vlasti i predsednika Aleksandra Vučića, dok je klub počeo da dobija etiketu „državnog projekta“. Istovremeno se moglo čuti i da je reč o treneru koji više nema ozbiljne ponude i koji van Srbije teško može da pronađe angažman na najvišem nivou.
Takvu interpretaciju godinama su ponavljali pojedini sportski novinari, među kojima se isticao Dejan Anđus, poznat po stavovima bliskim vlastima i režimskim medijima.
Međutim, činjenice su govorile drugačije. Obradović je i tada bio jedno od najprepoznatljivijih imena evropske košarke i bez većih problema mogao je da pronađe angažman u brojnim evroligaškim klubovima, verovatno i za znatno veći novac od onoga koji je zarađivao u Partizanu. Njegov dolazak u Beograd bio je pre svega emotivna i sportska odluka.
Euforija koja je usledila pokazala je koliko je njegovo ime značilo Partizanu. Klub je za kratko vreme dobio desetine hiljada novih pretplatnika, rasprodatu Arenu i povratak među najgledanije timove Evrolige. Pored direktnih prihoda koje je ostvario klub, koristi su imali i Beograd i Srbija kroz promociju pred desetinama hiljada stranih navijača koji su dolazili na utakmice Evrolige.
Sve to dogodilo se nakon perioda u kojem je Partizan prolazio kroz jednu od najtežih faza u svojoj istoriji, opterećen sistematskim uništavanjem, kojem se, za razliku od košarkaškog kluba, fudbalski klub Partizan nije otrgao do danas.
Ni nakon javne podrške Željka Obradovića studentskom protestu nisu izostali komentari da su Željko i Partizan „državni projekat“. Takve tvrdnje nastavile su da se pojavljuju i pored činjenice da je Obradović javno iskazivao stavove koji se nisu uklapali u očekivanja onih koji su ga zlonamerno povezivali sa vlašću.
Pet godina kasnije, činjenice govore drugačije. Trener za koga se tvrdilo da nema gde da ode potpisao je još jedan od najunosnijih ugovora u istoriji evropske košarke. Klub koji je navodno bio poslednja stanica njegove uspešne karijere pokazao se kao samo jedna etapa između dva velika evropska projekta.
Zanimljivo je da se isti obrazac može prepoznati i u širem političkom diskursu Srbije. Kritičari često drugima pripisuju upravo one osobine i postupke koji se mogu prepoznati kod njih samih. Godinama se opoziciji spočitava nedostatak programa, dok vlast oduvek preuzima tuđe teme i zahteve, pa čak i doslovne Đinđićeve formulacije o “pristojnoj Srbiji” ili da “Srbija ne sme da stane”. Slično se može primetiti i u odnosu prema studentskom pokretu, čije metode komunikacije i političke poruke često postaju predmet imitacije upravo režimskih struktura.
U tom kontekstu posebno je zanimljivo da ni činjenica da je Obradović javno pokazivao simpatije prema studentskom pokretu nije promenila narativ njegovih kritičara. Optužbe da su Željko Obradović i Partizan simbol „državnog projekta“ nastavile su da se ponavljaju gotovo mehanički, bez obzira na njegove javne stavove ili sportske rezultate.
Novi ugovor Željka Obradovića sa Panatinaikosom zato nije samo sportska vest. On predstavlja podsetnik koliko često u Srbiji javne ocene zavise od zlobnih, površnih političkih ili navijačkih podela, a koliko malo od stvarnih činjenica. Željko Obradović je i posle višemesečne pauze ostao ono što je bio i pre nje – jedan od najcenjenijih i najtraženijih košarkaških stručnjaka u Evropi.
Vreme je pokazalo da sva njegova odustva sa klupe nikada nisu bila znak kraja karijere, već privilegija koju sebi mogu da priušte samo najveći treneri svog vremena.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
