Malo je književnih dela koja su preživela tri milenijuma i ostala podjednako živa kao Homerova „Odiseja“. Priča o ratniku koji se posle dvadeset godina vraća kući nadživela je carstva, religijske sukobe, tehnološke revolucije i promene društvenih vrednosti. Upravo zato svaki pokušaj njenog filmskog oživljavanja nosi ogromno breme očekivanja.
Ovog leta pred tim izazovom našao se britanski reditelj Kristofer Nolan. Njegova ekranizacija „Odiseje“, u kojoj glavne uloge tumače Met Dejmon i En Hatavej, već je jedan od najambicioznijih filmskih projekata poslednjih godina. Budžet od 250 miliona dolara, snimanje na lokacijama širom Mediterana i velika glumačka imena garantuju spektakl. Međutim, pitanje koje se postavlja nije da li će film biti spektakularan, već da li je uopšte moguće preneti „Odiseju“ na veliko platno.
Problem nije u čudovištima, bogovima ili morskim olujama. Savremena tehnologija danas može da stvori gotovo svaku sliku koju čovek može da zamisli. Problem je u tome što je Homerova epopeja mnogo više od avanturističke priče.
Odisej nije klasični heroj kakvog poznaje moderna popularna kultura. Nije ni bezgrešan ni plemenit u svakom trenutku. On je ratnik, lažov, prevarant, strateg, ljubavnik, muž, otac i kralj. U jednom trenutku pokazuje saosećanje, u drugom surovost. Današnja publika navikla je na jasnu podelu između pozitivaca i negativaca, dok Homerov svet takvu granicu gotovo da ne poznaje.
Upravo zato su mnoge prethodne filmske adaptacije doživljavale neuspeh. Neke su se pretvarale u jeftine avanture sa plastičnim čudovištima i kartonskim scenografijama. Druge su pokušavale da budu verne tekstu do te mere da su gubile život i energiju. Treće su iz priče uklanjale bogove, magiju i mitološke elemente kako bi delovale „realističnije“, ali su tako gubile ono što Odiseju čini jedinstvenom.
Još veći problem predstavljaju sami bogovi. U Homerovom svetu oni nisu uzvišena moralna bića, već hirovite sile koje se mešaju u ljudske živote, nagrađuju svoje miljenike i kažnjavaju one koji ih uvrede. Takve figure prirodno funkcionišu u poeziji, ali često deluju neprirodno na filmskom platnu.
Međutim, možda najveći izazov nije ni fantastika, ni akcija, ni specijalni efekti. Najveći izazov je povratak kući.
Iako je prepuna kiklopa, sirena, nimfi i morskih čudovišta, „Odiseja“ je pre svega priča o čoveku koji želi da se vrati porodici. Posle ratova, stradanja i lutanja, Odisej ne sanja o novim osvajanjima. On želi svoj dom, svoju ženu Penelopu i sina Telemaha.
U tome se krije razlog zbog kojeg ova priča traje već tri hiljade godina. Svaka generacija u njoj prepoznaje nešto svoje. Za jedne je to avantura, za druge priča o ratu i njegovim posledicama, za treće priča o braku, vernosti i prolaznosti vremena.
Savremena tumačenja često ističu i mračniju stranu epa. Današnji čitaoci mnogo više pažnje obraćaju na položaj žena, robova i poraženih nego što su to činili čitaoci prethodnih vekova. Penelopa više nije samo simbol vernosti, već i žena koja dve decenije sama održava poredak u kraljevstvu. Odisej više nije samo heroj, već čovek čije odluke imaju visoku cenu za druge.
Zbog toga se svaka nova adaptacija zapravo pretvara u dijalog između prošlosti i sadašnjosti. Nije dovoljno samo prikazati Troju, brodove i morska čudovišta. Potrebno je pronaći način da se drevni svet približi savremenom gledaocu, a da pritom ne izgubi svoju posebnost.
Možda je upravo tu najveća Nolanova šansa. Njegovi najbolji filmovi nisu bili uspešni zato što su nudili spektakl, već zato što su iza spektakla postavljali velika pitanja o vremenu, identitetu, odgovornosti i ljudskoj prirodi.
Ako uspe da prikaže Odiseja kao složenog čoveka, a ne kao još jednog filmskog superheroja, Nolan bi mogao da uradi ono što mnogi pre njega nisu uspeli. Ako ne uspe, „Odiseja“ će nastaviti da potvrđuje reputaciju dela koje vekovima inspiriše filmske autore, ali im istovremeno izmiče.
Možda je upravo u tome njena najveća snaga. Neke priče nisu stvorene da budu potpuno osvojene. Kao i sam Odisej, one zauvek ostaju između stvarnosti i mita.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
