Povodom smrti velikog slikara Voja Stanića, koji je 19.11.2024. preminuo u svojoj 101. godini, podsećamo na tekst Duška Vujoševića pisan za magazin „Moderna vremena“ o Staniću i njegovom slikarstvu. „Svi dobro znamo kuda idemo i zato stalno moramo da tražimo razlog zbog koga vredi u životu učestvovati“, napisao je Dule Vujošević. „Taj razlog ja nalazim u Vojovim slikama. Ponekad, kad mi je teško, pogledam ih i osetim – radost. Iako nije na njima uvek naslikana radost, na njima je uvek slavljenje života – i to uprkos svemu.“
Ima punih trideset godina kako sam prvi put video slike Voja Stanića.
Godine 1988, Lule Novović, koga sam znao preko košarke jer je igrao u Radničkom (danas je u Americi), rekao mi je da je u Galeriji SANU otvorena izložba jednog slikara iz Herceg Novog. Pre toga, čini mi se, ja nisam ni čuo za Voja Stanića. Otišao sam na tu izložbu i – ostao opčinjen. Zatekao sam tamo jedan magičan svet koji me je strašno privukao.
Nisam tačno mogao da definišem šta me je tom svetu privlačilo, ali te slike, sa atmosferom Mediterana, dokolice, letargije, igre, imale su za mene takvu snagu da su me odmah obuzele, i u trenu sam ih zavoleo. Nije bilo teško prepoznati njihovu magiju.
Zna Vojo da kaže: „I najgluplji čovek može da razume dobru sliku.“ Tek kasnije, bolje i bliže se upoznajući sa slikarstvom, počeo sam svoj taj prvi utisak da raspoznajem i razumevam. Ali ona prva ljubav prema slikama Voja Stanića je ostala. Jer ljubav ti otvara stvari. Najpre zavoliš, a tek posle počneš time da se baviš i da to razumevaš – ali ne prestaješ da voliš.
Posle te izložbe 1988, rekao sam sebi: kada budem imao dovoljno para, moraću da kupim makar jednu sliku Voja Stanića.
Prva slika koju sam kupio od Voja Stanića
Krajem osamdesetih otišao sam da radim u inostranstvo, najpre u Španiju, zatim u Italiju, u Pezaro. Tamo sam dopunjavao svoje obrazovanje o slikarstvu obilazeći muzeje. Kada sam zaradio nešto novca, zamolio sam svog pokojnog prijatelja, glumca Mila Miranovića, da me odvede kod Voja Stanića kako bih kupio jednu njegovu sliku. Dok smo pričali s Vojom i njegovom ženom Nadom u njihovoj kući u Herceg Novom, primetio sam jednu sliku koja je visila iznad dovratka u dnevnoj sobi. Slika, nazvana Riva, namerno je bila skrivena od pogleda, i nije bila izlagana, upravo zato da ne bi bila prodata. Ali kad sam je spazio, privukli su me njen kolorit i snaga kojom je zračila i koji su me podsetili na Šibanje Hrista Pjera dela Frančeske, sliku koju sam video u muzeju u Urbinu. I ja sam zapeo bio da je kupim.
Prodajom slika, tehnički, bavila se Nada, i ona mi je nudila neke druge slike koje su mi se manje dopadale, ali ja sam insistirao na Rivi. Vojo je osetio da sam tu sliku zavoleo i da ću je čuvati, presudio je da mi se ona proda. Da on nije presekao, uzalud bih se ja s Nadom prepirao. Odluke oko prodaje važnih slika je on donosio, samo kad ne bi hteo nekome da se proda, zaklanjao se iza Nade. I tako sam kupio prvu Vojovu sliku: Riva. Kasnije sam nabavio još mnoge.
Slike pričaju
O čemu govore Vojove slike? Na prvi pogled reč je o nekoj letnjoj radosti, ali onda se ispostavi da svaka slika zahvata mnogo dublje i pruža se ka svim segmentima života. Na njima jeste i letargija i dosada, ona vrućina leta kada se čini da dan nikada neće proći, da život nema kraja, i lepota koja se gubi, humor i melanholija, začudna atmosfera sna, i ono najvažnije: ljubav prema životu, u svim njegovim oblicima. Vojo zna da kaže: „Ako ikada umrem…“
Svaka Vojova slika je raspričana, likovi na njima su potpuno iščašeni, u kretanju imaju sopstvenu biomehaniku i često su svedeni na karikaturu.
Na slici Bonaca, na primer, postoji metafizički, dekirikovski trenutak: na njoj je naslikana jedna barka, u kojoj poželiš da zaspiš, da otploviš u san…
Na drugoj slici, Varljivo sunce (Pravo iščekivanje), vide se usamljeni ljudi na ulici, koji kao da levitiraju u nekom čudnom miru, kao da je neki čas kontemplacije. Na prozoru jedne od zgrada vidi se u profilu lice Alfreda Hičkoka, autora Vrtoglavice.
Na levoj strani slike, u odsjaju prozora vidi se avion i, na prvi pogled – sunce. Ali kad se malo bolje zagledamo, vidimo da nije reč o suncu već o raketi koja leti ka avionu, a avion je upravo ispalio raketu koja leti ka ulici i svakog časa će da eksplodira. Ljudi na slici nesvesni su nadolazeće katastrofe, kao što ni mi koji sliku gledamo nismo svesni opasnosti u kojoj se sami nalazimo. Ali slikar jeste i on zna. On je u poziciji boga.
Igra Voja Stanića
Vojo ne prati mnogo sport. Lopta nije toliko čest motiv kod njega, ali postoji na jednom broju slika, kao savršeni oblik, kao deo igre kojom se dočarava veselje na plaži, kao fudbal sa više lopti, boćanje, baloni.
Ima antropologa koji čoveka zovu homo ludens, Vojo je suviše mudar da to ne bi razumeo. Na njegovim slikama ima puno igre, ali ima i mudraca.
Motiv šaha je čest na njegovim slikama… Ima jedna slika gde na jednoj plavoj klupi sede dvojica i igraju šah, sunce je, dan, i kroz krošnje vidi se mesec. Šahovska figura je pala, jedan kreće da vuče potez, a onaj drugi drži cigaru i tone u san… Igra!
Ne mogu da se setim koja je bila baš prva pojedinačna Vojova slika koja me je naročito privukla, ali jedna od njih sigurno je bila njegova najžuća slika, Brod Ronhaug iz 1983.
A ako bih morao da izdvojim jednu sliku koja bi mi bila najdraža, onda bi to bio Triptih Sat. Na njemu je naslikan Herceg Novi sa časovnikom, onim sa sahat kule s trga, iz osmanskog perioda, levo od njega je katolička, desno pravoslavna crkva; iza su more, nebo, brod, avion… Časovnik govori o zaustavljenom vremenu i o životu izvan vremena. Na ovoj slici, čini se da je kroz bezvremenost, dosadu i letargiju i život beskrajan.
Mene njegove slike vraćaju u detinjstvo, kao u jedan mitski prostor u kome su ljudi ono što bi mogli da budu.
Kada je reč o vremenu, Vojo zna da kaže: „Nemoj da ti život prolazi kao na železničkoj stanici.“ Ljudi se dele na gubitnike i dobitnike, ovi prvi žive u sadašnjosti, ovi drugi čekaju na život koji nikad ne dolazi. Sadašnjost, kažu psiholozi, traje tri sekunde: u te tri sekunde treba živeti. Drugim rečima, imaš tri sekunde da ih ispuniš, ako to uradiš kako treba, onda stičeš punoću života. I o tome govore ove slike.
Prostor Vojovih slika je Herceg Novi, ali kao jedan imaginarni grad koji je duhovna i umetnička svetska metropola. On kaže: „Centar sveta je tamo gde si ti.“
Možda zato i ne voli da putuje, njega je teško naterati da bilo gde ode. Ali zato putuje u snovima… Laza je znao da će on doći, i za njega je izmislio ono Među javom i međ snom…
More
Ljudi ne biraju grad u kome će se roditi, ali mogu da biraju grad u kojem će da žive. Vojo Stanić je rođen u Podgorici, odrastao je u Nikšiću i Šavniku, ali za život je izabrao Herceg Novi. Izabrao je more.
More je gorštačka čežnja, kao u pesmi Paola Kontea Genova per noi, koju volim: gorštaci žive u mestu u kome sunce retko sija, u kome ih stalno kvasi kiša, i onda silaze do mora koje ih privlači, idu ka toj plavoj rupi sa željom i strahom… Tako i ja. Kad sam na vodi, kad samo vidim tako veliku stvar kao što je more, ja se drukčije osećam. Kada uđem u vodu, ona mi svu nervozu odnese…
Jedno vreme sam i živeo pokraj mora, u Pezaru. Posle nekog vremena, video sam, čovek lako izgubi osećaj kolika je privilegija živeti pored mora. E, Vojo nikad nije izgubio taj osećaj. On kaže: „Ovde je uvek lepo vreme, lepo je i kad je lepo i kad je kiša.“
Bio je odličan jedriličar. Sâm je doradio svoju jedrilicu kojom je godinama jedrio, što mu je mnogo značilo – on ima puno slika jedrenja, jedrilica, regate, čudesne slike južine, vetra…
Osećao je vetar, umeo je da vidi njegovu boju, da čuje bonacu, tako su i njegove slike nastajale. More je dodatno razvilo njegovu inače neverovatnu maštu, otud su i njegove slike tako pune fantazije i duha.
Bio sam jednom na jedrilici u Boki, i – video sam vetar, prepoznao sam ga s Vojovih slika. Sve morske senzacije, svetlosti i senke, nalazi se na Vojovim slikama.
Njegov pokojni brat Vlatko, arhitekta, nudio se da mu pomogne u održavanju barke, ali on je odbio. „Ne treba ništa da mi se pomaže“, govorio je, „kad ne budem mogao sâm, prestaću da jedrim“. I to je, kad su ga stigle godine, i uradio.
Trećeg februara 2021. puni devedeset sedam godina. Sada je Vojova barka završila kod Ramba Amadeusa – on je bio svestan da je ona vredna i kao spomenik.
Prijateljstvo između Voja Stanića i mene
Prvo sam zavoleo slike Voja Stanića, a onda sam se upoznao s njim i zavoleo i njega kao čoveka. Uprkos velikoj razlici u godinama, postali smo veliki prijatelji. Iz tog prijateljstva, na koje sam ponosan, razumeo sam mnogo toga.
Imam stan u Herceg Novom, koji sam kupio i zato da bih mu bio bliže. Volimo da sednemo na onoj Kusturičinoj stanici i da razgovaramo o svemu. On je veoma obrazovan čovek, čovek koji i dalje mnogo čita, ali i veoma duhovit čovek, što se vidi i na njegovim slikama. Ali umemo i da ćutimo, a kad ćutimo znamo koja nam je tema.
Vojo je pravi aristokrata duha, ali i ono što se zove „gospodin čovek“. U ophođenju i prijateljstvu on zahteva jedan građanski, ne malograđanski, nivo, zahteva poštovanje i uvažavanje koje na Balkanu često ne postoji. Od njega se uvek može očekivati reciprocitet poštovanja – Vojo ogospodi čoveka s kojim sedi.
On se družio i s velikim ljudima duha kao što su bili njegovi sugrađani Ivo Andrić ili Zuko Džumhur, ali sa istim uvažavanjem se druži i sa običnim svetom, ribarima, prodavcima, čistačima. Jednom je rekao: „Kad sretneš prosjaka, Ciganina ili seljaka, kažeš mu ti, a lepo odevenom čoveku, o kojemu takođe ne znaš ništa, kažeš vi. Gospodin je onaj čovek koji se odnosi prema svakome kao da je i on gospodin.“ Takvo je gospodstvo Voja Stanića.
Karakter Voja Stanića
Vojo je sačuvao dete u sebi, i prema svetu ima jedan mudar stav podetinjilog starca. Odatle i njegova blagost koja ume i da prevari. On je – dobar čovek. Ne dobar iz slabosti, niti zato što nema izbora, naprotiv. On je svestan svoje genijalnosti, svestan je da je u slikarstvu ulovio veliku ribu, i to je ono što mu daje unutrašnji mir.
Potpuno je posvećen svom pozivu, a sa druge strane poseduje snažan karakter iz koga proizilaze i neke katkad neočekivane ali izričite reakcije na stvari i pojave koje su mu važne. Kaže: „Ja možda ponekad ne znam šta hoću, ali znam šta neću.“
Tako je jedna od važnih stvari u njegovom sistemu vrednosti antifašizam. Bio je mlad kad je otišao u partizane, i to iz najčistijih uverenja koje je zadržao do danas. Svoje građanske i političke stavove ispoljava nekonformistički, ne vodeći računa šta će masa reći. Njegov karakter se ispoljio i 1991, kada je snažno istupio protiv granatiranja Dubrovnika. Tada su mu pretili da će baciti bombu na njegovu kuću i atelje. Da bi neke od njemu važnih slika sačuvao ukoliko do toga dođe, njih dvadesetak poklonio je muzeju na Cetinju. Jednu od dragih slika, Boka, tada je meni poklonio, da bi bila sačuvana ako mu bace bombu na kuću.
Njegova puna slava došla je relativno kasno, tek nakon pomenute izložbe u SANU 1988. A onda se sa raspadom zemlje raspalo sve, pa i umetničko tržište. Njemu je i Jugoslavija bila mala, a kamoli ove zemljice na njenim ruševinama.
Kada sam ušao u kolekcionarstvo zaprepastio sam se koliko u svetu umetnosti ima ljubomore. Mislio sam, to je samo kod nas košarkaških trenera i doktora, ali tačna je ona grčka izreka da grnčar ne voli grnčara… Bilo je mnogo ljubomore drugih slikara na njegov uspeh, galerista koji nemaju njegove slike, trgovaca…
Slušao sam površne priče kako Vojo nije originalan, da samo citira De Kirika, Magrita, Boša, Baltusa. Ne može se doći do originalnosti, niti je ikada moglo, a da se ona ne oslanja na originalnost prethodnika i na nju se nadograđuje. Vojo Stanić upravo to radi. Na primer, De Kiriko je slikao prostor, iz njega je sklanjao ljude i umesto njih stavljao one njegove statue, čime je slika dobijala metafizičku dimenziju. I Vojove slike, na način koji je nemoguće definisati, izdižu se na nivo metafizike.
Vojo je uvek isti, nikad nije pratio modu jer njegov umetnički instinkt ne dolazi spolja. Kada je u jednom periodu figurativno slikarstvo imalo negativan predznak i bilo proglašavano za anahrono, on je odbio da se prilagodi. Rekao je: „Pročitao sam da je neko rekao kako se samo magarci ne menjaju. Ja sam jedan od tih magaraca. Ne verujem u menjanje ljudi i ne verujem u ljude koji se menjaju. Čovek se samo usavršava, i postaje bolji ili gori, ali uvek dosledan sebi.“
Njegov je prostor sna i metafizičkih pitanja, ali realnim životom i praktičnim stvarima za života bavila se Nada, njegova žena. Ona je brinula o urednom životnom ritmu, o trgovini, štitila ga je od kontakata s galeristima, i na jedan fin način gradila kult od njegovog dela, kult koji je on naravno zaslužio. Kada je Nada pre nekoliko godina otišla, ćakule su bile da Vojo neće potrajati iza nje. Jednom smo sedeli, i on je van konteksta (ako između prijatelja išta može da bude van konteksta) rekao: „Rešio sam da živim do kraja života.“
Kolekcionarstvo
Kada nabavljam slike, pa i Voja Stanića, meni tu nije primaran instinkt za posedovanjem. Ja te slike stvarno volim, i u njima uživam. Slikarstvo mene duševno smiruje, a duhovno čini jačim. Košarka jeste bila osnovna stvar u mom životu, ali sada me je teška bolest odvojila od terena, a dijalize su me odvojile od života. Živeti s dijalizom nije lako, pogotovo meni, koji sam izgubio svoju osnovnu strast i uživanje: rad na terenu sa igračima… Sada mi slike Voja Stanića još više znače.
Svi život volimo uz oscilacije, zato je važno voleti konkretne stvari, konkretne ljude, čak i neke predmete, jer se putem njih vezuješ za život. Svi dobro znamo kamo idemo, i zato stalno moramo da tražimo razlog zbog koga vredi u životu učestvovati. Taj razlog ja nalazim u Vojovim slikama. Ponekad, kad mi je teško, pogledam ih i osetim – radost. Iako nije na njima uvek naslikana radost, na njima je uvek slavljenje života, i to uprkos svemu, uprkos mukama koje svaki život nosi.
Izvor: RTS / tekst je prvobitno objavljen u magazinu “Nova vremena” br 3 – 2018.
Foto: YouTube printscreen
