Na nedavnom održanom 52. filmskom festivalu FEST, premierjno je prikazan film „Ruski konzul“, koji je posvećen Žarku Lauševiću. Film „Ruski konzul“ u režiji Miroslava Lekića, po istoimenom romanu Vuka Draškovića posvećen je Žarku Lauševiću jer je u pitanju njegova poslednja uloga.
Film govori o srpsko-albanskim odnosima na Kosovu i Metohiji 70-ih godina 20. veka. Glavni junak filma, srpski doktor Ilija Jugović koga glumi Nebojša Dugalić, po kazni dobija premeštaj bolnicu u Prizrenu. Tu upoznaje profesora istorije Ljuba Božovića, samozvanog Ruskog konzula, naizgled psihijatrijskog pacijenta koji tvrdi da će uskoro “Rusija opet postati Rusija, a Kosovo će opet biti srpsko”. Protiv Božovića se okreću lokalni albanski moćnici, separatisti. Doktor Jugović ga brani.
Najavljujući film, reditelj Miroslav Lekić koji je i koscenarista sa Igorom Bojovićem, rekao je da ta dramatična priča ima “izrazitu refleksiju na stvarnost koju živimo”.
Naveo je i da film „anticipira vreme koje će doći. Naravno, ni Vuk, ni mi nismo pokušavali da se bavimo potencijalnim rešenjima, nego smo hteli da pokažemo način na koji je možda jedino moguće izaći iz problema koji je i sada aktuelan”.
Vuk Drašković smatra da nas “i film i roman vraćaju i dočaravaju nam 70-e i 80-e godine prošlog veka, kada je došlo do erupcije kosovskog vulkana čija će se lava ubrzo iza toga razliti po celoj onoj velikoj državi koja se zvala Jugoslavija. Vremena zla iz 90-ih nema ni u romanu ni u filmu, ali se u njima ubedljivo čuje topot nadolazeće nesreće”, rekao je Drašković.
Osim Lauševića i Dugalića, u filmu glume i Paulina Manov, Svetozar Cvetković, Visar Vishka, Danica radulović, Nada macanković, Mensur Safqiu, Enver Petrovci, Ljubiša Savanović i Petar Zekavica.
Dugalić je maestralno odigrao Ulogu srpskog psihijatra, Iliju Jugovića, a u razgovoru za Blic tvrdi da je najupečatljiviju scenu snimio u ćeliji u kojoj je boravio Žarko Laušević.
Najupečatljivija scena u filmu je kada se Ljuba Božović javlja u snu Iliji Jugoviću i oprašta se sa njim. Čini se kao da je Lekić snimio Lauševićev stvarni odlazak sa ovog sveta?
– Ta scena je bila naročito potresna zato što je Leka već tada definisao kako će ta scena izgledati sa tim njegovim nestankom u odlasku, odnosno kako će na kraju izgledati kao vizuelno rešenje. Međutim, ono što je bilo dodatno dirljivo je činjenica da smo tu scenu snimali u ćeliji, u kojoj je Žarko boravio dok je bio u zatvoru i nekako je bilo kao da se jedna sudbina zaokružila na neki potpuno čudesan i bizaran način, baš tom scenom. To i jeste bila poslednja scena koju smo snimili u filmu, kao i još jedna u zatvoru kada se on meni pojavljuje u nekom magnovenju. Bilo je zaista potresno sa kakvom lakoćom je on to odigrao kao da ćemo još snimiti takvih i sličnih scena. Žarko se nekako sve vreme trudio da niko od nas ne oseća opterećenje zbog činjenice da je bolestan nego da se ponašamo normalno. Drago mi je da je to ostalo zabaleženo. Nažalost, Žarko nas je napustio ali svakako će ostati trajno deo nekog našeg emotivnog, ljudskog, stvaralačkog i umetničkog iskustva.
Da li ste sa Lauševićem, tokom snimanja ali i kasnije, pogledali neku verziju „Ruskog konzula“ i kako je komentarisao film?
– Tokom snimanja nismo gledali delove filma, jer smo želeli da se priča sklopi kao celina. Povremeno smo pogledali neku scenu ili neki kadar koji smo snimili čisto da vidimo da li je glumački i tehnički dobar. Imali smo već tokom rada slutnju ali tada ne možete imati jasnu sliku dok se stvari ne izmontiraju i postave u neki kontinuitet. Još dok smo radili na tekstu, Žarko je zaista bio posvećen sa mnogo sugestija i mnogo lucidnih detalja i ideja koje je sugerisao na nivou priče, odnosa, lika i situacija. Čini mi se da se jako radovao dok smo sve to radili a to je uvek neki obećavajući zalogaj da će razultat biti dobar jer ga rade neki kreativni ljudi koji su zdušno zalegli za tu priču.
Koliko pravda može biti spora, ali dostižna… Čini se da pravda u filmu ne postoji?
– Kada mislimo o pravdi mi želimo da se ona desi na način kako je mi zamišljamo i u onom trenutku u kome bismo mi hteli, a pravda nekad nije dostižna u kratkom istorijstorijskom perodu koji zahvata jedan ljudski život. Neke pravde se čekaju i vekovima, odnosno neke pravde dođu brže, neke sporije, neke se nikada ne dogode ali to je sve naša kriteriologija pravde. Šta je zapravo neka kosmička pravda i šta je ko zapravo zaslužio ili nije zaslužio, to zavisi od mnogo stvari. Ta neka pravda koja je mimo naših kriterijuma i koja je iznad nas, nama ostaje zauvek sakrivena tako da ne znamo zapravo kakve se tu sve pravde i pulsacije istorije dešavaju kada se dogodi nešto što mi u datom istorijskom trenutku percipiramo kao nepravdu. Mi, naravno, kažemo da je nepravda što nam je nešto oduzeto. Međutim, ključno je pitanje da čovek uvek sebi postavi pitanje a to je šta je moj udeo u sveopštoj nepravdi. Okej, možda ja ne mogu neku globalnu svetsku pravdu da uspostavim i da se izborim za nju, ali da li postoji prostor u kome mogu da upražnjavam pravdu i da li sam ja u malom svom životu, baš uvek pravedan u odnosima prema ljudima.
Kako je bilo snimati deo filma u zatvoru Zabela?
– Mi smo se posle nekoga vremena navikli, ali smo bili u blizini tih zatvorenika. To je ipak jedan prostor koji po samoj svojoj atmosferi nosi već neko raspoloženje i neku težinu. Vi osećate sve vreme da kroz celu tu zatvorsku scenografiju sa žicama, visokim zidovima, parčetom neba koje se povremeno vidi i zatvorenicima koji izlaze i šetaju se sat – dva vremena dnevno, postoji neko ko ne izlazi uopšte. To je zaista sa jedne strane nama pomoglo u glumačkom samoosećanju, u svemu što radimo da se oseća da smo tu deo tog sveta ali sa druge strane, nije ni malo prijatno kada znate da neko tu provede ceo život i neko ko zna šta je uradio. Tu je mnogo strašnih sudbina stavljeno pod jedan krov.
Kako će na film reagovati ljudi sa Kosova i Metohije, gde je danas ostalo jako malo Srba?
– Zaista ne znam. Vrlo često se iznenadim reakcijama ljudi na pojedine stvari ne samo na filmove nego i na događaje, i uvek mi je jako teško da pretpostavim kako će neki ljudi na nešto reagovati. Ono u šta verujem jeste da će ljudi prepoznati neku stvaralačku nameru ovoga filma a to je da se pre svega zagledaju u pojedinačnu ljudsku sudbinu i da se zagledaju u ono što je čovek nezavisno od bilo kog konteksta – šta je to što je u njemu samom, kako čovek opstaje sa svim tim što ga spolja pritiska u nekim nemogućim situacijama, i gde to čovek opstane kada se izbavi iz svog kointeksta.
Ima li nade za Srbe?
– Opet da se setimo reči patrijarha Pavla: „Bog će nam pomoći ako bude imao kome“.
Izvor: Blic / Dafina Dostanić
Foto: YouTube printscreen
