Dušan Makavejev je predavao na Harvardu američkom reditelju Džošui Openhajmeru, koji kaže da ga je Makavejev naučio kako se živi.
Glavni junak je priželjkivao ljubavni čin u sceni, ali se našao usred rasprave o ideologiji.
„Pokoravanje društvenoj disciplini izaziva čir na želucu i oboljenje disajnih organa….”
„Vi ste sramotni ostatak naše prošlosti, druže Radmiloviću”, izgovara žustro tršava devojka.
Ona je Milena, mlada komunistkinja, drži govore o pravima žena, a u filmu W.R. Misterija organizma, Dušana Makavejeva, koji je izazvao kontroverze kada je prvi put prikazan.
Lik koji tumači Milena Dravić obraća se Radmiloviću, predstavniku radničke klase, koji je stalno provocira.
A Makavejev, jedan od pionira Crnog talasa u jugoslovenskom filmu, nije se pokoravao.
Autori ovog filmskog pravca su bili levo orijentisani, kritikovali su tadašnje društvo, uvidevši da revolucija nije svima donela isti napredak.
„Malo ko je uspeo da poveže revoluciju kao političku temu, seksualnost i psihonalizu ljudske svesti kao što je umeo on”, kaže Nikica Gilić, teoretičar filma iz Hrvatske za BBC na srpskom.
Makavejev je prkosio tradicionalnim normama i krčio put tada neprihvatjivim temama kao što su uloga seksa i ljubavi u revoluciji, kritikujući pojednako i komunizam i kapitalizam.
Poput mnogih saboraca, Makavejev je bio cenjeniji u inostranstvu, nego u sopstvenoj zemlji, gde godinama nije mogao da snima.
„On je bio najvažniji profesor kojeg sam imao, naučio me je kako da živim”, izgovara ponosno Džošua Openhajmer, američki režiser (Čin ubistva, Kraj) i jedan od učenika Makavejeva na Univerzitetu Harvard.
Makavejev je dobitnik mnogobrojnih domaćih i svetskih nagrada, a po njemu je nazvana i sala Jugoslovenske kinoteke u Beogradu.
Mršavi režiser, kako su ga opisivali, preminuo je u 86. godini 25. januara 2019.
„On je sada kanonski autor, ušao je u britanske i američke filmske antologije i njegovo mesto u filmskom svetu je mnoge bolje nego za života, kako to obično biva.
„Kada takav velikan umre, više nije opasan, pa mu se i priznaje veličina”, smatra Gilić.
Provokativno i šokantno
Međunarodne reflektore Makavejev je privukao upravo filmom W.R: Misterije organizma, iako je njegovo prethodno ostvarenje Nevinost bez zaštite, dve godine ranije, 1968, osvojilo prestižnu nagradu u Berlinu.
„Misterija organizma je njegovo epohalno delo, gde je maestralno predstavio kulturu 1960-ih i filmski, politički i intelektualni duh društva, ali je za tadašnju Jugoslaviju to bilo provokativno i šokantno”, kaže Gilić.
Prožet idejom da seksualno i političko oslobađanje ne mogu biti razdvojeni, film je nagrađen na Filmskom festivalu u Kanu 1971, ali jugoslovenska publika sve do sredine sledeće decenije nije mogla da ga pogleda.
Zvanično nije bio zabranjen – komisija za odobravanje filmova je dozvolila prikazivanje, ali se u slučaj umešalo Javno tužilaštvo koje je onemogućilo projekcije.
„Naš put u budućnost mora biti životno pozitivan. Drugovi, socijalizam i fizička ljubav, ne smeju biti u suprotnosti.
„Socijalizam ne može da isključuje ljudska zadovoljstva iz svojih programa. Oktobarska revolucija propala je na pitanju slobodne ljubavi”, čuvena je scena gde lik koji tumači Milena Dravić izgovara na balkonu jedne beogradske zgrade.
Temeljno istražujući delo nemačkog psihologa Vilhejlma Rajha, Makavejev je pronašao inspiraciju za ovo delo.
Ljudska duša ga je privlačila još od mladosti.
Pre nego što se upustio u svet filmskih traka i objektiva, studirao je psihologiju.
Zbog problematičnog prikazivanja komunističke ideologije u W.R. Misteriji organizma, morao je da napusti zemlju, ali je godinama kasnije izjavio da je „Jugoslavija bila divna sredina za stvaranje filma”.
‘Najkompleksnije filmsko ostvarenje iz jedne komunističke zemlje’
Rođen u Beogradu, između dva svetska rata, 1932, godine, Dušan Makavejev je prva znanja o filmu stekao u čuvenom Kino klubu Beograd, gde su prve korake napravili mnogi kasnije proslavljeni filmski radnici.
„To je bila posebna operacija, stalno su bile neke tajne projekcije, koje su mogli da vide samo profesionalci.
„Onda bismo mi utorkom i petkom čekali kamion sa filmovima, uzimali dve rolne, trčali sa njima kroz zabranjene delove do kabine i ostajali da gledamo”, prisetio se režiser u emisiji Portret, Misterija Makavejeva.
U međuvremenu je diplomirao režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u rodnom gradu.
Već u prvom igranom dugometražnom filmu Čovek nije tica iz 1965. Makavejev odstupa od dotadašnjih tema jugoslovenske kinematografije.
Snimljen u sumornom industrijskom gradu u Sloveniji, film prati aferu starijeg muškarca sa mladom i bezbrižnom frizerkom koju igra Milena Dravić.
„Najoriginalniji, najinteligentniji, najduhovitiji i najznačajniji film te godine.
„Najsofisticiranije i najkompleksnije filmsko ostvarenje iz jedne komunističke zemlje”, napisaće Vinsent Kenbi u Njujork tajmsu 1974. godine.
Sa provokativnim i smelim scenama Makavejev nastavlja da se igra i u filmu Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT prikazujući mračne strane života u tadašnjoj Jugoslaviji.
Film je postao prepoznatljiv po, za tadašnje vreme, neobičnim eksplicitnim scenama golotinje, posebno kadru u kojem glumica Eva Ras leži na krevetu, a mačka joj se smestila na zadnjici.
Zbog toga je delimično cenzurisan u nekim državama među kojima je bila i Velika Britanija, gde je bila isečena baš ta scena.
„U njemu možemo da vidimo i ljubav prema filmu, amaterizmu, tehnologiji, istoriji”, priča profesor Gilić.
Faca u svetskoj kinematografiji
Dušan Makavejev našao se iza objektiva i tokom studentskih demonstracija 1968. godine, svakodnevno snimajući dešavanja na beogradskim ulicama.
Tada su studenti u Jugoslaviji, između ostalog, tražili demokratizaciju društva, ukidanje birokratskih privilegija i rešavanje ekonomskih pitanja, a pre svega nezaposlenosti.
Deceniju kasnije, početkom 1980-ih, Makavejeva će upoznati glumac Svetozar Cvetković.
„Bio je superiorno inteligentan.
„Umeo je da razgovara na deset tema istovremeno i da te šalta kao sagovornika sa jedne na drugu, a da svaku pokrije znanjem i duhovitošću”, opisuje glumac režisera za BBC na srpskom.
Cvetković je igrao u tri Makavejeva filma – Montenegro, Manifesto i Gorila se kupa u podne.
Kada ga je Bojana, supruga Dušana Makavejeva, pozvala da mu ponudi ulogu u Montenegru, koji se snimao u Švedskoj, Cvetković, tada mladi glumac, nije imao dilemu.
„Tu se nije postavljalo klasično pitanje da se prvo pročita scenario, ne sa Makavejevim”, kaže on, dodajući da bi o režiseru mogao da pričao, „onoliko”.
Sa tim filmom Cvetković je prvi put bio na festivalu u Kanu, a Mak, kako ga naziva, doneo mu je šimpanzu, pošto mu je ta životinja bila partner u Montenegru.
Najradikalnije iskustvo Cvetković imao je tokom snimanja Gorila se kupa u podne.
Bili su to prvi dani ujedinjenog Berlina, jer je zid, koji je delio zapadni i istočni deo Nemačke, konačno srušen 1989. godine.
Snimali su priču o ruskom generalu koji pokušava da spreči rušenje najvećeg spomenika sovjetskog komunističkog lidera Lenjina u Istočnom Berlinu.
Cvetković se priseća da su kostim pronašli na tamošnjem buvljaku i da je čitav jedan dan proveo na bisti, oko Lenjinove glave, brišući farbu.
Imali su skroman budžet, a glumačku ekipu činilo je njih osmoro.
Plan snimanja smišljao se dan za danom, tako što su krstarili ulicama.
„Mak vidi nešto što je zanimljivo, stanemo i snimamo”, priseća se tih dana.
Tokom tih vožnji po berlinskim ulicama, naišli su na veliku filmsku ekipu među kojima je bio i čuveni nemački režiser Vim Venders.
„Tada sam uvideo da je Mak, kako bismo danas rekli, bio faca u vrhunskom svetu kinematografije i da ga svi poznaju”, kaže Cvetković.
Priča o ruskom generalu osvojila je nagradu za najbolji film u Berlinu.
Lekcije o slobodi
Makavejev je socijalističku Jugoslaviju 1973, zamenio kapitalističkim Sjedinjenim Američkim Državama, gde je predavao na prestižnom Univerzitetu Harvard.
„Divim se Americi. Oduvek je bila moj san, kao što je to bila mnogima.
„Bez obzira na bilo šta loše u vezi sa SAD-om, to je zemlja slobode i poštovanja prema pojedincu”, izjavio je decenijama kasnije.
U jesen 1995. godine iz studentskih klupa upoznao ga je i Džošua Openhajmer.
„Da bi mogao da prisustvuješ njegovom času morao si prethodno da rezervišeš mesto”, priseća se on.
Na časovima nisu učili o montaži, kadrovima i snimanju i kako da scenario pretoče u slike, već o slobodi.
„Učio nas je kako da oslobodimo um, odbacimo stege i podržavao je i bodrio svakog kod kog je prepoznao tu želju za slobodom.
„Imao je zarazni smeh, poput neposredne, prijemčive ptičije melodije”, opisuje Makavejeva.
Ali mu on, dodaje, nije bio samo profesor, već prijatelj.
Ta prisnost i divljenje naziru se i u načinu na koji Openhajmer govori o njemu.
Openhajmer, danas reditelj, Makavejeva je ponovo video u Beogradu 2013. i 2015. godine.
Njegov film Čin ubistva (The Act of Killing) o masovnom, organizovanom pogubljenju komunista, njihovih pristalica i nedužnih ljudi u Indoneziji 1960-ih godina, pobrao je 2013. velike pohvale na beogradskom festivalu Beldocs.
Dve godine kasnije beogradskoj publici predstavljen je i Openhajmerov drugi fim Pogled tišine.
Oba puta u publici bio je njegov bradati profesor, tada već sede kose.
Makavejev u filmu W.R. Misterije organizma kombinuje fikciju sa dokumentarnim materijalem, princip koji je Openhajmer primenio u njegom prvom filmu Cela istorija kupovine Luizijane u studentskim danima.
Topao, blag, kreativan i radoznao
Nikica Gilić je samo jednom upoznao Dušana Makavejeva – 1999. godine.
Bio je, kako se priseća, fasciniran režiserom i njegovom suprugom Bojanom.
„Intelektualni razgovor u vrlo opuštenom prijateljskom duhu, a on je bio topao i drag”, opisuje Gilić njihov jedini susret.
Posebno ga raduje što mlađe generacije sve više razumeju ulogu i značaj Makavejeva u svetu kinematografije.
Svetozar Cvetković je „njegovog Maka” poslednji put video 13. oktobra 2018.
Makavejevu je tada bio rođendan, a tu je kao i uvek bila njegova supruga Bojana.
„Ona je bila njegova asistentica u poslu, ali i životu, a on je radio neverovatne stvari, večito radoznao i kreativan”, dodaje glumac.
Tog dana i Džošua Openhajmer je poslednji put razgovarao sa njegovim najvažnijim profesorom.
„Poznavati ga, bilo je poput neke mnogo dobre avanture”, zaključuje američki reditelj.
Izvor: BBC Srbija
Foto: YouTube printscreen
