Petog septembra 1972. godine pripadnici „Crnog septembra“, frakcije Palestinske oslobodilačke organizacije, upali su na Letnje olimpijske igre u Minhenu i ubili jedanaest izraelskih sportista i članova tima i jednog nemačkog policajca. Dva člana izraelskog tima ubijena su u Olimpijskom selu, ostali su poginuli tokom neuspele akcije oslobađanja talaca na aerodromu Furstenfeldbruk. Stradalo je i pet Palestinaca, dok su trojica napadača preživela i oslobođena su posle otmice „Lufthanzinog” aviona koja je usledila 29. oktobra. Detalji i pozadina ovog zločina ostali su nerazjašnjeni do danas.
Malo ko u svetu nije obratio pažnju na neobičnu zajedničku konferenciju za štampu nemačkog kancelara Olafa Šolca i lidera Palestinaca Mahmuda Abasa koja je održana 16. avgusta 2022. u Berlinu. Stojeći pred novinarima pored nemačkog kancelara Šolca, Abas je upitan da li on, kao palestinski lider, planira da se izvini Izraelu i Nemačkoj za olimpijski masakr u Minhenu, od koga se navršavalo tačno 50. godina. Naime, pripadnici „Crnog septembra“, frakcije Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), su 5. septembra 1972, u vreme održavanja Letnjih olimpijskih igara u Minhenu, provalili u olimpijsko selo, ubili dvojicu izrealskih sportista, a njih osam uzeli kao taoce. Tokom akcije koju je sutradan preduzela nemačka policija u pokušaju spasavanja talaca, svi izraelski taoci su ubijeni, a od osam palestinskih terorista koji su izveli napad stradalo je njih pet.
„Imam 50 masakra koje je počinio Izrael“, odgovorio je Abas Šolcu na arapskom. „Imam 50 pokolja koje je Izrael počinio… 50 masakra, 50 holokausta.“
Džeruzalem post notirao je potom da je palestinski lider reč „holokaust“ izgovorio na engleskom „kako bi se sve sasvim jasno i nedvosmisleno razumelo“.
Šolcu je očigledno bilo neprijatno, ali nije odmah odgovorio na reči palestinskog lidera. Njegov portparol kasnije je za nemački tabloid Bild izjavio da je nemački kancelar bio u vremenskom cajtnotu pošto se konferencija za novinare završavala kada je Abas ovo rekao. Šolcov politički rival Armin Lašet odmah je iskoristio trenutak da saopšti kako je Abasov istup „najodvratniji govor koji je ikada čuo u nemačkoj vladi“.
U lavini kritika s kojom se potom suočio nemački kancelar, neki su našli utehu u činjenici da je Šolc na konferenciji za štampu prethodno odbacio Abasovu upotrebu reči „aparthejd“ da opiše izraelsku politiku.
Reagujući na kritike, Šolc je svoj stav pojasnio u tvitu: „Zgrožen sam nečuvenim primedbama palestinskog predsednika Mahmuda Abasa. Za nas Nemce posebno, svako relativizovanje jedinstvenosti holokausta je nepodnošljivo i neprihvatljivo. Osuđujem svaki pokušaj da se negiraju zločini holokausta.“
Palestinski predsednik nešto kasnije je precizirao svoju izjavu, potvrđujući da je palestinska strana za pregovore i za mir. VAFA, zvanična palestinska novinska agencija, saopštila je da „predsednik Mahmud Abas ponovo potvrđuje da je holokaust najgnusniji zločin u modernoj ljudskoj istoriji, ističući da njegov odgovor nije imao za cilj da negira jedinstvenost holokausta koji se dogodio u prošlom veku i najoštrije ga osuđuje… Zločini o kojima je govorio predsednik Mahmud Abas su zločini i masakri počinjeni nad palestinskim narodom od strane izraelskih snaga. Ovi zločini nisu prestali do danas“, navedeno je u ovom saopštenju.
Olimpijske igre i senka 5. septembra
Ova berlinska epizoda postala je tako deo zapleta koji već decenijama prati nemačku i izraelsku javnost zbog masakra koji su na Olimpijskim igrama 1972. nad izraelskim takmičarima počinili pripadnici palestinske grupe „Crni septembar“.
Izjave nemačkog i palestinskog zvaničnika na 50. godišnjicu masakra imale su i ličnu dimenziju. Predsednik Abas je u to vreme bio zadužen za snabdevanje logistike za ovu operaciju. Naime, to je u svojim memoarima otkrio vođa „Crnog septembra“ Abu Daud, navodeći da je finansiranje napada u Minhenu obezbedio Mahmud Abas, tada poznatiji kao Abu Mazen, koji je više od tri decenije kasnije, u januaru 2005. godine, ubedljivo pobedio na izborima za predsednika Palestinske uprave.
„Posle Osla 1993“, napisao je Daud u svojim memoarima objavljenim 1999. na francuskom jeziku pod naslovom Palestina: Od Jerusalima do Minhena, „Abu Mazen je otišao u ružičnjak u Beloj kući na fotografisanje sa Arafatom, predsednikom Bilom Klintonom i izraelskim zvaničnicima Jicakom Rabinom i Šimonom Peresom. Mislite li da bi to bilo mogućno da su Izraelci znali da je Abu Mazen bio finansijer naše operacije? Sumnjam.“
Grupa „Crni septembar“ je značajniju sumu novca dobila od otmica „Lufthanzinog“ aviona 22. februara 1972, na letu između Tokija i Frankfurta. Svi taoci u zaplenjenom „Boingu“ 747-230B sutradan su oslobođeni pošto je vlada Zapadne Nemačke platila otkup od 5 miliona dolara. U avionu nalazio se i sin Roberta Kenedija.
Pripadnici „Crnog septembra“ su šest meseci kasnije upali na Letnje olimpijske igre u Minhenu. U dva dana, 5. i 6. septembra 1972. godine, ubijeno je jedanaest izraelskih sportista i članova tima i jedan nemački policajac. Dva člana izraelskog tima ubijena su u Olimpijskom selu, ostali su poginuli tokom neuspele akcije oslobađanja talaca na aerodromu Furstenfeldbruk. Stradalo je i pet Palestinaca, dok su trojica preživela i oslobođena su posle otmice „Lufthanzinog“ aviona koja je usledila 29. oktobra.
Pedeseta godišnjica
Na pedesetu godišnjicu zločina Nemačka je želela da se konačno oslobodi balasta odgovornosti za događaje od pre pola veka, i za 5. septembar pripremila je u Minhenu komemorativnu svečanost na kojoj bi, prema inicijalnoj zamisli, trebalo da se na jednom mestu okupe svi učesnici tog događaja: Međunarodni olimpijski komitet, porodice žrtava, izraelske vlade, palestinski predstavnici i nemački zvaničnici.
Očigledno je da je nemački kancelar nastojao da predviđena komemoracija prođe u pomiriteljskoj atmosferi i da prenese svetu takvu poruku u još jednom delikatnom trenutku svetske istorije. Ali, ništa nije išlo glatko. Ni sa palestinskom, a ni sa izraelskom stranom.
Porodice i potomci žrtava odbili su da prisustvuju ceremoniji, budući da već decenijama zahtevaju obeštećenje od nemačke vlade, koje ona ne prihvata, budući da bi se njime implicirala nemačka odgovornost za masakr u Olimpijskom selu, o čemu nemačka strana ni dan danas ne želi uopšte ni da razgovara, a kamoli da eventualno prihvati takav stav.
Nemačka vlada je ponudila 10 miliona evra, minus prethodne uplate, i saopštila da žali „što nije bilo moguće (…) da se postigne konsenzus sa svima“, izričito naglašavajući svoju spremnost da nastavi tekuće razgovore. Nemačka vlada bi želela da preživeli učestvuju u komemoraciji 5. septembra i da se stvore uslovi „da se okonča mračno poglavlje nemačko-izraelske istorije i da se to ceni na odgovarajući način“.
Anki Špicer je udovica trenera mačevanja Andreasa Špicera, koji je ubijen u Minhenu 1972. godine, i zastupa interese ožalošćenih zajedno sa Ilanom Romano, udovicom izraelskog dizača tegova Josefa Romana. Porodice su tada rekle da razmišljaju o novim koracima. „Inače, pozvani smo od britanskog parlamenta da dođemo u London 5. septembra, gde održavaju pomen našoj jedanaestorici ubijenih sportista. To je nadrealno, ali to je tako“, rekla je tada Špicer.
Rođaci ubijenih su do sada dva puta dobijali novac. Anke Špicer procenjuje iznos prve uplate 1972. godine na milion maraka za 34 preživela lica – ali „ne iz Nemačke, već od Crvenog krsta, jer bi novac od države bio ravan priznanju krivice“.
Olimpijske igre i smrt u olimpijskom selu
Kasniji nemački ministar spoljnih poslova, u čije vreme su se dve Nemačke ujedinile, Hans Ditrih Genšer, bio je u to vreme nemački ministar unutrašnjih poslova. U noći 5. septembra probuđen je u sobi 431 hotela „Kontinetal“. Pre nego što je požurio u Olimpijsko selo, uzbunio je kancelara Vilija Branta i ministra inostranih poslova Valtera Šeka u Bonu.
Dva sata kasnije, stigao je prvi izveštaj da su dva Izraelca mrtva, devetorica zarobljena i da osmorica terorista kontrolišu bungalov. Devetorica talaca biće likvidirana, ukoliko do 9 ujutru ne bude oslobođeno 234 palestinskih zatvorenika iz izraelskih zatvora i dvoje vođa nemačkih „Crvenih brigada“, Andreas Bader i Ulrike Majnhof.
Bavarski šef policije Šrajber bio je prvi pregovarač, koji je pokušao da dobije na vremenu, ali vođa terorista je to prozreo: „Želite li da imate moj dobar opis ili želite da me povedete sa sobom?“, pitao ga je. Odbio je novac i zamenu za taoce.
Izrael je u međuvremenu odbio da oslobodi tražene zatvorenike. Posredovanje su ponudili predstavnici Arapske lige i diplomatski predstavnici Tunisa i Libije.
U 4.30 popodne, Genšeru je dopušteno da uđe u bungalov i razgovara s taocima. Video ih je kako leže na krevetima, vezanih ruku i nogu, a naoružani teroristi bili su u sva četiri ugla sobe. Izrelci su se saglasili da se taoci prebace za Kairo, kako su tražili teroristi, ali uz uslov da se pre sletanja oslobodi 200 palestinskih zatvorenika.
Genšer, koji je prilikom ulaska morao da preskoči preko tela ubijenog Izraelca, vratio se sa uverenjem da bi se nasilni upad završio smrću svih talaca. Vođa Palestinaca mu je rekao: „Danas ću umreti za Palestinu.“ Kada mu je Genšer rekao da su taoci nevini, on mu je odgovorio: „Ja sam vojnik. Mi smo u ratu. Treba da znate da ja ne bežim od smrti.“
Akcija oslobađanja
Kancelar Vili Brant je u međuvremenu doleteo u Minhen i dobio je vezu sa Kairom. Nije mogao da dobije predsednika Sadata, ali je u 20.20 razgovarao s premijerom Sidkijem. Otmičari su postavili konačni rok, da do 21.00 moraju da dobiju avion ili će likvidirati sve zarobljenike. Brant je od Sidkija tražio dozvolu da avion sleti u Kairo i garancije da će životi talaca biti sačuvani. Sidki je odgovorio da njegova vlada ne može da interveniše i da ne želi da bude umešana.
Sadat je bio u delikatnom trenutku diplomatskog manevrisanja i savezničkog prebacivanja od Sovjeta ka Amerikancima i nije želeo ništa da rizikuje.
To je odnelo i poslednju nadu. Dok je vođa napadača tražio drugo mesto za sletanje, nemačke vlasti su znale da bi to značilo i sugurnu smrt za izraelske sportiste, jer je izraelska vlada ostala uporna u tome da ne oslobodi zatvorenike. Pokušaj nasilnog oslobađanja u Olimpijskom selu ili na aerodromu Firstenfeldbrik činio se kao jedina šansa. Plan da se Palestinci likvidiraju kada izađu iz zgrade propao je čim je vođa otmičara zatražio da ih do helikoptera prebaci autobus.
„Osećali smo se kao lekar koji mrtvog čoveka treba da vrati u život“, rekao je kasnije Šrajber. „U tom trenutku znali smo da su naše šanse da uspemo bile oko jedan odsto.“
Taj jedan procenat se istopio kada snajperisti na aerodromu nisu uspeli da likvidiraju otmičare u prvom rafalu.
Posle prve pucnjave, kada su otmičari uništili svetla i radio instalacije na aerodromskom tornju, a trojica od njih bila ranjena, sat vremena ništa se nije događalo. U to vreme već su odlučili kakav će biti ishod: oni će se žrtvovati, ali će stradati i svi taoci. Jedan od njih iskočio je iz helikoptera i bacio bombu u drugi helikopter s taocima.
U četiri minuta posle ponoći sve se smirilo: među 9 talaca nije bilo preživelih, petorica napadača su likvidirana, a trojica ranjena i prebačena u bolnicu.
Ubrzo je postalo jasno da je nemačka protivakcija loše isplanirana. Umesto da se upotrebi maksimalan broj snajperista, bilo ih je samo petorica, a ni oni nisu bili opremljeni infracrvenim nišanima. Izraelci koji su bili na licu mesta, napisali su u svom izveštaju: „Ovi ovde su potpuni amateri.“
Olimpijske igre su nastavljene
Posle javnih kritika odluke Olimpijskog komiteta da nastavi igre, takmičenja su suspendovana na 34 sata, po prvi put u modernoj olimpijskoj istoriji. Dana 6. septembra, na Olimpijskom stadionu održan je pomen ubijenim kome je prisustvovalo 80.000 gledalaca i 3.000 sportista.
Predsednik MOK-a Ejveri Brendž tokom svog govora hvalio je snagu olimpijskog pokreta i izjednačio napad na izraelske sportiste sa nedavnim raspravama o prodoru profesionalizma i zabrani učešća Rodezije na igrama, što je razbesnelo mnoge slušaoce.
Porodice žrtava predstavljale su Anke Špicer, udovica Andrea Špicera, majka ubijenog Mošea Vajnberga i njegova rođaka Karmel Elijaš. Tokom ceremonije, Karmel Elijaš se srušila i umrla od srčanog udara.
Izraelski tim se povukao sa Olimpijade, kao i najveća zvezda igara, američki plivač Mark Špic, koji je u Minhenu osvojio sedam zlatnih medelja.
Među preživelim i danas živim izraelskim učesnicima bio je i Šaul Ladani, prvak u brzom hodanju, koji je rođen 1936. u Beogradu. Nakon ulaska nemačke vojske u Jugoslaviju, s porodicom je izbegao u Budimpeštu.
Međunarodni olimpijski komitet kasnije decenijama nije prihvatao da se na igrama obeležava ovo ubistvo. Izraelska premijerka Golda Meir i Izraelski komitet za odbranu tajno su ovlastili Mosad da pronađe i ubije one koji su navodno odgovorni za masakr u Minhenu u operaciji koja je poznata pod imenom „Božja kazna“.
Optužbe da je to bilo motivisano željom za osvetom osporio je tadašnji šef Mosada, Zvi Zamir, koji je misiju opisao kao „okončanje terora koji se sprovodio u Evropi“. U tu svrhu Mosad je uspostavio niz specijalnih timova za lociranje i ubijanje ovih fedajina, što je trajalo narednih decenija.
Kasnije se saznalo da su nemačke vlasti, između ostalog, zanemarile prethodna upozorenja o mogućem terorističkom napadu i napravile brojne fatalne greške prilikom pokušaja spasavanja talaca. Tokom proteklih 50 godina, porodice žrtava su se više puta žalile na neadekvatnu obradu događaja i neobjavljivanje istražnih dosijea. Osim toga, sa nemačke strane niko se nikada nije izvinio za neuspeh vlasti u akciji oslobađanja talaca.
Propusti službi
Odmah posle Minhenskog macakra, pojavili su se brojni dokazi o propustima odgovornih službi, ali dokumentacija o istrazi koja je sledila ostala je nedostupna do danas. Reč je o 3.808 fajlova, koji sadrže desetine hiljada dokumenata. Zbog toga se periodično ponavljaju tvrdnje da su federalna vlada i vlada Bavarske napravile velike greške i do danas drže u tajnosti njihov pravi obim.
Takođe se ne pominje da je bilo nagoveštaja i upozorenja pre igara, koji su bili toliko specifični da je teško razumeti zašto su ignorisani. Nemačka ambasada u Bejrutu izvestila je tako 14. avgusta 1972. da je šef jedne prodavnice čuo da će „Palestinci da naprave incident tokom Olimpijskih igara u Minhenu“. Četiri dana kasnije Ministarstvo spoljnih poslova prosledilo je upozorenje Kancelariji za zaštitu ustava u Bavarskoj, uz preporuku da se „preduzmu sve moguće mere bezbednosti“.
Organi bezbednosti nisu ni registrovali šta je bilo u novinama. Dana 2. septembra, tri dana pre uzimanja talaca, italijanski magazin Đente objavio je da teroristi „Crnog septembra“ planiraju „senzacionalan čin na Olimpijskim igrama“. Dva dana nakon krvoprolića u Minhenu upozorenje je upisano u zapisnik – dojavom hamburške kriminalističke policije.
Još spektakularniji bio je nestanak materijala koji je sačinio psiholog minhenske policije Georg Ziber u okviru priprema za bezbednosnu zaštitu Olimpijskih igara. Ziberu je danas 87 godina i on je svedočio da je u februaru 1972. izradio 26 hipotetičkih scenarija za ugrožavanje igara. Jedan od scenarija bio je i napad palestinskog terorističkog odreda na Olimpijsko selo. Scenario počinje sledećim rečenicama: „U 5 časova ujutru grupa komandosa je preskočila zid Olimpijskog sela. Napadači su zauzeli bungalov u kome su smešteni Izraelci. Postoje izveštaji o pucnjavi i dimu…“
Ziber je, rukovodeći specijalnim studijskom grupom, pretpostavio „napad na ekipe iz zemalja iz oblasti sukoba koje predstavljaju privlačnu šansu za gerilu i ilegalne organizacije da privuku pažnju, dobiju novac od ucene i druge pogodnosti, i za pretvaranje igara u političku demonstraciju“.
Šef minhenske policije, Manfred Šrajber, štaviše, takođe je predvideo sukobe „između arapskih komandosa i izraelskih sportista“ i „takve stvari kao što su snajperisti i bacači plastičnih bombi“.
Oba plana sa ovakim mogućnostima su odbačena. Bonska vlada, željna da izbriše sva zaostala sećanja na Olimpijske igre 1936. i vreme nacističke ere, i želeći da, po svaku cenu, stvori miroljubivu predstavu za ceo svet, obeshrabrivala je Šrajberove mračne scenarije i predviđanje najgoreg.
Zatvaranje minhenskog poglavlja
Još oštrije optužbe glasile su da je Nemačka održala niz tajnih sastanaka sa „Crnim septembrom“ odmah nakon što je grupa izvela akciju na Olimpijskim igrama. Naime, odmah posle septembarske akcije usledila je otmica „Lufthanzinog“ aviona na letu 615, koja se dogodila 29. oktobra 1972. godine, koja je imala za cilj oslobađanje trojice preživelih počinitelja Minhenskog masakra iz zapadnonemačkog zatvora.
Kada su avion „Lufthanze“ oteli pripadnici organizacije „Crni septembar“ tokom leta Bejrut-Ankara, sa više presedanja od Damaska do Frankfurta, vlasti Zapadne Nemačke su ispoštovale zahtev otmičara da se zatvorenici puste. Oni su i predati na zagrebačkom aerodromu, a oteti avion je prebačen u Tripoli, gde su svi taoci oslobođeni. Oslobođenim minhenskim napadačima azil je dao libijski lider Moamer Gadafi. Već tada, nemačka vlada je optužena za neku vrstu saučesništva u ovoj otmici i oslobađanju trojice preostalih Palestinaca.
Nemački listovi su tada izvestili da su pregovori započeti po nalogu vlade Zapadne Nemačke iz straha da će „Crni septembar“ počiniti dodatne terorističke akte na nemačkom tlu. Vlada je predložila tajni sastanak između zvaničnika „Crnog septembra“ i tadašnjeg nemačkog ministra spoljnih poslova Valtera Šela, čiji je cilj bio da se stvori „nova osnova poverenja“.
Nemačka vlada je zahtevala „uslugu za uslugu“: PLO će prekinuti terorističke napade na nemačkom tlu u zamenu za priznanje političkog statusa palestinske organizacije. Pored toga, nemačka vlada bi povukla sve krivične prijave za ubistva u Minhenu. Nedeljnik Špigl objavio je da je državni sekretar u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, Pol Frank, poslao signal PLO-u da je „minhensko poglavlje“ sada „zatvoreno“.
Više od pola veka posle masakra, izgleda da je sve još uvek zamagljeno i da čeka razjašnjenje.
Izvor: RTS / Dragan Bisenić
Foto: YouTube printscreen
